Посљедња сједница Главног одбора СДС још једном је показала да кључни проблем странке нису ни мањак идеја ни недостатак кадрова, већ постојање мале, али гласне групације која систематски ради против сопствене странке.
Не из принципијелних политичких разлога, већ из личних фрустрација и амбиција које нису остварене ни на изборима ни кроз унутарстраначке процесе.
У дијелу опозиционе јавности упорно се гура наратив да је рјешење у политичком авантуризму и популизму, персонификованом кроз лик Драшка Станивуковића, којег без јасног плана и стратегије промовишу и појединци из СДС-а.
Такав приступ не води побједи, већ даљем расипању опозиционог потенцијала. Опозиција се не гради на личном маркетингу и конфликтима, већ на искуству, озбиљности и јасној визији.
За разлику од тога, актуелно руководство СДС-а, предвођено Јовицом Радуловићем, бившим предсједником др Миланом Миличевићем, др Љубишом Петровићем, и проф. др Бранком Бланушом показало је одговорност и политичку зрелост у изузетно сложеним околностима.
Посебно се издваја проф. др Бранко Блануша, који је изборним резултатом и умјереним наступом успио да повеже различите струје у странци и дјелује као фактор стабилности, а не нових подјела.
Управо то, међутим, смета онима који се годинама понашају као да им СДС припада по политичком стажу, а не по подршци чланства. Ријеч је о добро познатом двојцу, некада високих функционера, чије се политичко дјеловање свело на отворени сукоб са легално изабраним руководством, стална подметања и покушаје делегитимизације, умјесто на понуду рјешења и идеја.
Њихов утицај не долази из базе, већ из медијског еха који сами производе.
Посебно забрињава чињеница да се, према раширеним наводима у политичким круговима, ослањају на себи блиске медијске канале, прије свега портал „ИСТОК“, који функционише као продужена рука унутарстраначког обрачуна. Кроз селективне информације, полуистине и стално инсистирање на сукобима, покушава се створити слика хаоса и распада СДС-а – слика која не одговара стварном стању на терену, али одговара интересима тог уског круга.
Проблем није у критикама – проблем је у намјери. Критика која долази уз истовремено урушавање странке и њене јавне слике није конструктивна, већ деструктивна.
Такво дјеловање не слаби појединце у руководству, већ директно слаби СДС у цјелини.
СДС данас има јасан избор: или ће стати иза људи који су показали стрпљење, одговорност и политичку мудрост, или ће дозволити да постане талац личних сујета и медијских манипулација мале, али упорне мањине.
Трећег пута нема.
