Пред поновљене изборе за предсједника Републике, на исток Српске поново стижу багери. Додуше, само на папиру. Прича о брзом путу Бијељина-Соколац је вишедеценијски предизборни мамац. Министри и трасе се мијењају, цијена расте, а асфалта нема. Ово је хронологија најскупљег неизграђеног пута у Српској.
Брза цеста од Бијељине до Сокоца за сада постоји само у предизборним архивама. Све је почело у јеку кампање, прије пуних 12 година, када је Ненад Нешић лансирао прво обећање рекавши: „Залагаћу се да Романија добије брзу цесту.“
Годину дана након тога, тадашњи министар Неђо Трнинић најављује да ће брза цеста бити у складу са Просторним планом Српске. Од тога није било ништа. Мијењале су се трасе, министри и изборни циклуси.
Осам година касније, за идејни пројекат дато је 333 хиљаде марака, али машине никад нису упаљене. Прије четири године, обећања преузима лично Милорад Додик, предсједник СНСД-а, изјавивши 17. септембра 2022. године:
“Могли сте да гледате и чујете да смо потписали са једном кинеском компанијом која ће градити брзу цесту са четири траке… наставиће се даље од Бијељине преко Зворника до Сокоца.“
Посао је обећан Кинезима, компанији „Шандонг“, чији су уговори у Српској иначе под велом тајности. Прије три године, тадашњи директор Аутопутева Недељко Ћорић излази са финансијском прогнозом:
“Већ смо одабрали трасу у дужини 160,7 километара… Још немамо тачан податак колико ће то коштати, али он сигурно неће коштати испод 3 милијарде марака.“
Прије двије године тадашњи министар саобраћаја Недељко Чубриловић стиже у Зворник. Грађане увјерава да ће им брзи пут проћи испред носа: „И одмах, да не би дезинформације ишле у јавност, та брза цеста је удаљена максимално три и по километра од Зворника.“, говорио је Чубриловић показујући на карте куда би евентуално ишао пут.
И док министар гледа слике на карти, грађане Зворника и Романије дочекује сурова реалност на терену, па обећањима више не вјерују. У анкетама истичу да ће политичари поново слагати као и прије десет година, сумњају у њихову ефективност и тврде да се ради само о извлачењу новца. Становници Пала додају да се не зна ни траса, те да ће можда тек неке будуће генерације дочекати овај пут.
И коначно, јануар 2026. године. Гле чуда, брза цеста поново васкрсава пред понављање пријевремених избора за предсједника Републике. Нови министар саобраћаја Зоран Стевановић 20. јануара сједа за сто са Кинезима и јавности рециклира стара обећања:
“Хоћемо да ствар помјеримо с мртве тачке ту су с нама представници компаније Шандонг, они су врло озбиљни извођачи. Они би ову трасу савладали од Бијељине до Зворника до петље Коњевић Поље за двије године само треба доћи до пројектне документације завршити експропријацију.“, казао је Стевановић прије три дана.
Министри се мијењају, али лажна обећања остају, каже Славиша Марковић и тврди да власт у ладицама годинама држи спремне „изборне пројекте“, који се отресају од прашине и презентују јавности искључиво када затреба гласова за опстанак на власти.
Марковић истиче: „Апсолутно ништа немате кад је у питању тај пројекат, нити је главни пројекат завршен, нити неко говори о износу средстава који је потребан, нити одакле ће се обезбиједити. То је најбоља чињеница да о том пројекту нико не мисли озбиљно, него да је то предизборно обећање.“
Да је исток Српске деценијама заборављен тврди и начелник Источне Илиџе Маринко Божовић те подсјећа да су улагања на овом подручју посљедњих 20 година минимална:
“Ми имамо ситуацију у којој од Источног Сарајева па до Зворника путујемо три пута дуже него од Зворника до Београда. Генерално путни правац Бијељина – Зворник – Источно Сарајево – Фоча – Требиње је нешто што је приоритет свих приоритета у цијелој Републици Српској. Без јасне и чврсте одлуке и обезбијеђених финансијских средстава, овом динамиком нећемо доћи у ситуацију да се тај путни правац уопште почне радити.“
Рецепт је, каже Божовић, преко Дрине – док Србија гради стотине километара путева, наша власт не ради апсолутно ништа. Више од деценије лажи и нула километара брзог пута.
Док врх власти рупе и гужве прескаче хеликоптерима са висине, грађани истока Српске препуштени су сами себи, да на земљи ризикују животе по запуштеним саобраћајницама. Јасно је да онима на врху путеви ни не требају, осим кад на њима скупљају гласове. Остаје само питање – хоће ли народ поново насјести на исту превару.
