Начин на који говоримо често открива много више него што смо спремни да признамо. Није у питању само избор ријечи, већ и тон, структура реченица и начин на који повезујемо мисли. Све то заједно оставља утисак о нама – о нашем искуству, сигурности, па чак и о ИQ.
Усвакодневној комуникацији ријетко размишљамо о томе колико наш говор заправо “говори” умјесто нас, али други те нијансе врло лако примећују.
Професорка психологије Кетрин Кинслер истиче да говор није само средство за преношење информација, већ и својеврсни прозор у наш ум. Кроз начин изражавања и реченице које изговарамо несвјесно откривамо како размишљамо, колико преиспитујемо ствари и колико смо отворени за различите перспективе. Управо зато одређене фразе и обрасци у говору могу указивати на низак ИQ, али и на мањак критичког размишљања – не нужно зато што особа то жели, већ зато што такви обрасци постају навика коју ретко преиспитујемо.
“Очигледно”
Понекад људи не желе или не могу да објасне своје размишљање. Када их покушате подстаћи да појасне своје тврдње, могу посегнути за речју попут “очигледно”.
Тиме заправо поручују да је њихово мишљење толико само по себи јасно да га не треба додатно објашњавати. У пракси, то често значи супротно. Ослањање на овакав начин комуникације може указивати на емотивну незрелост, јер особа покушава да избјегне непријатност умјесто да аргументује свој став.
“Знаш на шта мислим”
Ова фраза се често користи када неко није у стању јасно да објасни своју мисао. Социјални психолог др Петер Дито истиче да људи лакше прихватају као истину оно што потврђује њихова уверења. Управо зато “знаш на шта мислим” може послужити као пречица за избјегавање објашњења. Умјесто да разјасни шта жели да каже, особа пребацује одговорност на саговорника, иако није јасно на шта заправо мисли.
“Само кажем”
Ову фразу често користе људи који тешко подносе неслагање. Када их неко пропитује, постају дефанзивни и покушавају да ублаже изречено ријечима “само кажем”. Тиме заправо избјегавају одговорност за своје ријечи. Такво понашање често одаје несигурност и мањак спремности на конструктивну расправу.
“То сви знају”
Ово је класичан пример генерализације без доказа. Интелигентни људи су спремни да преиспитају своја увјерења, док ће се други радије држати онога што већ мисле. Фраза “то сви знају” често служи као замјена за аргумент. То је когнитивна пристрасност гдје особа филтрира информације како би потврдила своје мишљење, умјесто да размотри друге могућности.
“Истражи сам”
Иако подстицање на самостално истраживање може бити позитивно, ова фраза често значи да особа нема конкретне доказе за своје тврдње. Умјесто да објасни, пребацује терет на саговорника. У пракси, то често значи да понавља нешто што је чула, али то не може да поткријепи.
“Без увреде, али…”
Ова фраза готово увијек најављује нешто увредљиво. Људи је користе како би ублажили оно што ће рећи, али ефекат је често супротан. Умјесто тога, јасна и пристојна комуникација без увода је много ефикаснија и искренија.
“Свеједно”
Иако може звучати безазлено, ова ријеч често служи за прекид расправе. Користи се када особа жели да избјегне сукоб или више нема аргумената. Али избјегавање проблема ријетко води рјешењу. Спремност на разговор, чак и када је непријатан, знак је зрелости.
“Тако је како је”
Ова фраза одаје пасивност. Њоме се нешто прихвата без преиспитивања, чак и када постоји простор за промјену. Паметнији приступ је тражење рјешења и отвореност према новим информацијама, умјесто резигнираног прихватања.
“Вјеруј ми”
Када неко нема доказе, често ће покушати да убиједи саговорника овом фразом. Али повјерење без аргумената није довољно. Ослањање на осјећај умјесто на чињенице може довести до погрешних закључака.
“Вијести лажу”
Здрава доза скептицизма је пожељна, али потпуно одбацивање свих медија није. Људи који користе ову фразу често поједностављују комплексну ситуацију и скрећу ка теоријама завере. Кључ је у провери информација из више извора, а не у потпуном негирању.пише Индеx.
“Сви о томе причају”
То што је нешто популарно не значи да је и тачно. Ова фраза се ослања на масовно мишљење умјесто на чињенице. Гласине и виралне приче се лако шире, али паметнији приступ је проверити извор прије него што се нешто прихвати као истина, преноси Индеx.хр.
