Паметан учи на туђим грешкама, стара је народна пословица која данас добија посебну тежину у свјетлу све већих економских потреса, јер упозорења из претходних криза остају игнорисана, иако се њихови обрасци понављају у глобалним размјерама.
- Свјетска економија суочава се са дубоким поремећајима који истовремено погађају енергију, храну, финансије и глобалне ланце снабдијевања, уз све јача упозорења на надолазећу кризу.
- Кључни фактор нестабилности је геополитичка ситуација на Блиском истоку, посебно Ормуски мореуз, кроз који пролази око петине свјетске нафте, што директно утиче на цијене енергената и глобално тржиште.
- Раст цијена гаса и ђубрива већ је довео до поскупљења хране и пријети падом пољопривредних приноса до 10 одсто и новим таласом инфлације. Истовремено, јак долар, високе камате и глобални дуг већи од 300 билиона долара повећавају ризик од дужничких криза и банкрота, посебно у земљама у развоју и Европи.
- Економисти упозоравају да свијет улази у период трајне нестабилности, у којем кризе више нису изузетак већ правило, уз успорен раст и све учесталије финансијске шокове.
Свјетска економија данас је ушла у фазу у којој се више не може говорити о класичним успоравањима, већ о дубоким поремећајима који истовремено погађају енергију, храну, финансије, индустрију и глобалне ланце снабдијевања. Иако званичне међународне институције и даље не проглашавају глобалну рецесију, све пројекције указују на то да је на хоризонту велика глобална олуја, торнадо који би могао разорити економске темеље великог броја земаља.
Гас, аграр и храна
У центру ових процеса налазе се ратна дешавања на Блиском истоку, која су из регионалног конфликта прерасла у фактор глобалног економског значаја. Његове посљедице више нису ограничене на безбједносну сферу, већ директно утичу на енергетске токове, цијене сировина и стабилност међународног финансијског система.
Кључна тачка тог система постао је Ормуски мореуз, кроз који пролази између 18 и 20 милиона барела нафте дневно, односно око петине свјетске трговине нафтом и готово трећина глобалног ЛНГ промета. Сваки поремећај у овом уском пролазу има директне и брзе посљедице на свјетско енергетско тржиште. Чак и дјелимично успоравање протока довело је до наглих скокова цијена, укључујући и пробијање нивоа од 100 долара по барелу нафте. Међутим, суштина проблема није само у цијени сирове нафте, већ у чињеници да је глобална енергетска безбједност постала директно зависна од војних и политичких одлука.
Посебно важан сегмент кризе односи се и на течни природни гас. Катар, као један од највећих свјетских извозника ЛНГ-а, кључан је за снабдијевање Европе и Азије. Сваки поремећај у овом ланцу директно се преноси на цијене електричне енергије, индустријску производњу и укупне трошкове економије. Овај енергетски шок даље се преноси на глобалну пољопривреду, која је у овој кризи један од најосјетљивијих сектора свјетске економије. Гас, као кључна сировина за производњу азотних ђубрива, директно повезује енергетско тржиште са производњом хране, што значи да се свака промјена у цијени енергената тренутно прелива и на пољопривреду.
Већ сада су цијене ђубрива на глобалном нивоу порасле између 60 и 80 одсто у односу на преткризни период, док су трошкови транспорта хране и сировина додатно повећани због раста цијена горива и појачаних ризика у међународном бродарству. Пољопривредни сектор, који у већини земаља функционише са релативно ниским профитним маргинама, посебно је, према оцјенама аналитичара, осјетљив на ове поремећаје.
Процјене међународних организација указују на то да би глобални пољопривредни приноси могли пасти између пет и десет одсто у сценарију продужене енергетске и геополитичке кризе. Такав пад производње, у комбинацији са растом трошкова, могао би изазвати нови талас поскупљења хране од више од 20 одсто на глобалном нивоу.
То би имало директне социјалне и политичке посљедице, посебно у земљама које зависе од увоза хране и које немају капацитет да апсорбују нагле скокове цијена основних животних намирница. Уједињене нације већ упозоравају да би продужена криза у Ормуском мореузу могла довести до глобалног поремећаја у ланцима снабдијевања храном, прије свега кроз ограничење извоза ђубрива и енергената.
Банкроти и дужничке кризе
Још један ниво глобалне кризе одвија се у финансијском систему. У условима геополитичке нестабилности долази до јачања долара као сигурног уточишта, али истовремено и до повећања притиска на земље које имају високе нивое задужености у тој валути. Више од 60 одсто глобалног дуга деноминовано је у доларима, што значи да свака промјена монетарних услова у САД има глобални ефекат. Стога ће се земље у развоју све више суочавати са великим изазовима рефинансирања дугова, док ће високе каматне стопе додатно ограничити приступ капиталу. То ће повећати и ризик од дужничких криза.
Историјски посматрано, комбинација скупих енергената, релативно јаког долара и високих камата често је претходила великим глобалним кризама, укључујући азијску финансијску кризу 1997. године и дужничке кризе у Латинској Америци током осамдесетих година. Данашњи контекст је додатно сложен јер глобални дуг прелази 300 билиона долара, што систем чини изузетно осјетљивим на сваки нови шок.
Индустријски сектор, посебно у Европи, већ трпи посљедице енергетске нестабилности. Смањена доступност енергената довела је до пада индустријске производње у кључним секторима, укључујући хемијску индустрију, металургију и аутомобилску производњу. Високи трошкови енергије доводе до губитка конкурентности и постепеног премјештања производних капацитета ван Европе. Примјера ради, од јануара до марта у Њемачкој је готово пет хиљада предузећа прогласило банкрот, углавном у грађевинарству и малопродаји.
Хронична инфлација
Транспортни сектор додатно појачава притисак на свјетску економију. Повећани ризици у поморским рутама довели су до раста премија осигурања и повећања трошкова транспорта између 15 и 25 одсто, што се директно пренијело на крајње цијене производа и додатно подстакло инфлаторне притиске. Инфлација представља један од кључних дугорочних фактора глобалне нестабилности. Иако се формално смањила у односу на врхунац из 2022. године, њен кумулативни ефекат остаје снажан, јер су цијене стабилизоване на вишем нивоу, што значи да је куповна моћ новца трајно смањена. Она у овом контексту не дјелује као краткорочни шок, већ као континуиран процес који постепено умањује вриједност новца. То се најјасније види кроз чињеницу да се са 100 долара данас купује знатно мање него прије неколико година. Овај губитак куповне моћи посебно погађа становништво са фиксним приходима, пензионере и средњу класу.
Централне банке покушавају да контролишу инфлацију високим каматним стопама, али та политика истовремено успорава инвестиције и кредитну активност, што додатно смањује економски раст. У том контексту Међународни монетарни фонд кориговао је прогнозу раста БДП-а Европске уније са 1,4 одсто на 1,1 одсто у 2026. години. Истовремено ММФ предвиђа успоравање економског раста у САД, уз постепено слабљење долара у средњем року, иако он задржава своју доминантну глобалну улогу.
Бијег од неизбјежног
Европа се у овом систему појављује као најосјетљивија тачка. Њена економска позиција директно зависи од енергетске стабилности, индустријске конкурентности и унутрашње политичке кохезије. Европа се већ налази у зони структурно ниског раста, који у основним сценаријима износи око један одсто, што је далеко испод нивоа потребног за одржавање социјалне и фискалне стабилности.
Економисти упозоравају да се Европа приближава стању у којем је рецесија реална системска пријетња. Већ сада индустријска производња у појединим чланицама биљежи пад између два и четири одсто, док су трошкови енергије у просјеку између 40 и 70 одсто виши него у периоду прије енергетске кризе.
Јавни дуг у развијеним европским државама већ прелази 100 одсто БДП-а, док трошкови камата у неким случајевима достижу и 10 до 15 одсто укупних буџетских расхода, што значајно ограничава простор за фискалну политику.
Све више аналитичара упозорава на то да би Европа могла ући у фазу дужничке кризе другог таласа, која не би дошла нагло, већ кроз постепено слабљење финансијске стабилности више држава истовремено.
Све ове појаве заједно указују на то да свијет више не функционише у оквиру предвидивог економског циклуса, већ у условима трајне нестабилности. Кључно питање више није да ли свјетска економија улази у кризу, већ какав облик те кризе поприма – да ли ће она бити привремена или представљати дугорочну трансформацију глобалног економског поретка.
У сваком случају свијет улази у прелазну фазу у којој су шокови постали правило, а стабилност изузетак, док се економска будућност све више одређује у простору између енергије, финансија и геополитичке моћи.
У савременим расправама о глобалној економији посебну тежину имају ставови неколико водећих економиста и институционалних аналитичара који већ годинама упозоравају на то да свијет улази у период дубоке структурне нестабилности. Њихове процјене се разликују у приступу, али се у суштини поклапају у једној тачки – да је класични модел стабилног економског раста све мање одржив.
Црвени аларми
Генерална директорица Међународног монетарног фонда Кристалина Георгиева, једна од најважнијих фигура глобалне економске политике, недавно је поново упозорила на то да се свјетска економија налази у периоду који се више не може описати као стабилан раст, већ као епоха појачане неизвјесности. Према њеним упозорењима, глобални систем улази у фазу ниског и неравномјерног раста, у којој различите регије свијета више не расту синхронизовано, већ се развијају у све израженијим разликама и неравнотежама. Како је истакла, геополитичке тензије постале су кључни фактор који директно утиче на економске токове, као и да се свијет суочава са све учесталијим шоковима понуде, прије свега у секторима енергије и хране. У таквом окружењу, како упозорава Георгиева, глобална економија више не функционише у стабилном циклусу раста, већ у „трзајном“ моделу, у којем кратки периоди опоравка бивају прекидани новим кризама.
Песимистичне прогнозе изнио је и економиста Нуријел Рубини, један од најпознатијих глобалних аналитичара кризних циклуса. Његова репутација се учврстила након што је међу првима предвидио финансијску кризу 2008. године. И он већ дуже вријеме упозорава на то да је свијет ушао у еру перманентне кризе, у којој се економска нестабилност више не може посматрати као изузетак, већ као трајно стање система. Према његовој анализи, комбинација високог глобалног дуга, геополитичких сукоба и инфлаторних притисака ствара услове за серију узастопних финансијских шокова. Рубини посебно наглашава да ризик више није концентрисан у једној великој глобалној кризи, већ у низу међусобно повезаних потреса који се могу преливати из једне економије у другу.
У том контексту он упозорава на могућност дужничких криза у земљама у развоју, нестабилност банкарских система у појединим регијама, као и на сценарио глобалне рецесије која би се одвијала у таласима.
Слично мишљење има и професор на Харвард универзитету, један од водећих свјетских стручњака за јавни дуг и финансијске кризе Кенет Рогоф. Он сматра да се свјетска економија налази на крају дугорочног дужничког циклуса који више није одржив у постојећем облику.
Према његовим процјенама, високи нивои глобалног задуживања, у комбинацији са високим каматним стопама, створили су услове за „тиху дужничку кризу“. Његов кључни закључак је да глобални економски систем улази у фазу дугорочно успореног раста, уз истовремено повећање учесталости економских корекција и финансијских потреса који постају структурна, а не привремена појава.
Европска економија све више показује знаке замора, а нови талас геополитичких и енергетских потреса додатно појачава неизвјесност. Према писању „Фајненшел тајмса“, привреда ЕУ већ се налази у стању анемије. У таквом сплету околности постаје све јасније да војна потрошња сама по себи не може бити спас за европску економију. Напротив, како истичу стручњаци, без дубљих структурних промјена садашња анемија ће се претворити у дуготрајну стагнацију.
