Одлука да се Радован Караџић пошаље у Велику Британију једнака је смртној казни. Није Радован добио пресуду и није у затвору због тога што је пуцао, већ због тога што је био на челу покрета свога народа! Покрета који је одбранио српски народ и утемељио Републику Српску!
Не изненађује ме што су током суђења сви ћутали и што нису бар декларативно подржавали одбрану нашег првог предсједника, што су се поигравали његовим именом те стављали и скидали табле, није ми изненађење ни што сада ћуте када га шаљу у затвор у Великој Британији чиме му доживотни затвор преиначују у смртну пресуду, али не могу да схватим да повјерујем и прихватим да ћути његова Српска демократска странка.
Српска демократска странка се понаша као да се стиди своје прошлости. Као да су нас небулозне оптужбе да смо издајници гурнуле на неки пут који није наш. И сада ми тим путем идемо несигурним кораком, при том стари чланови и оснивачи не могу да нас познају, а млади људи да препознају оно што су им о СДС-у причали очеви и дједови и о чему су читали и учили.
Престали смо у неком тренутку да водимо политику континуитета. Одавно сам врх странке не реагује довољно брзо и јасно по многим питањима. Препуштамо ствари случају и занемарујемо сопствену важност за Републику Српску, њену демократију и друштво.
То је видљиво на бројним примјерима, од иступа званичника, сјећања на чланове и функционере, комеморације преминулим члановима и функционерима, заштите и помоћи пред страним и домаћим судовима и тако у недоглед.
На том је фону и овај однос према судбини првог предсједника СДС-а и Републике Српске.
Тако на званичном сајту странке у дијелу који говори о њеној историји, нема помена ни др Радована Караџића, ни др Николе Кољевића, др Алексе Бухе, др Јована Рашковића, Момчила Крајишника, академика Милорада Екмечића и Славка Леовца, др Милутина Најдановића, Боривоја Сендића, Велибора Остојића, Страхиње Живака и других, који су задужили и Републику Српску и српски народ, а којима треба да се као једна политичка организација од имена и презимена поносимо и дичимо.
Због тога морам у своје и у име соколачког одбора странке да реагујем. Морам да кажем не у моје име. Не ћутању, не затварању очију, не погледу у под и прихватању диктата, не урушавању сјећања на осниваче странке, на првог предсједника, а Бога ми не и забораву др Јована Рашковића.
На ум ми падају Радованове ријечи “СДС је бренд, бренд који је важно очувати због демократије у Републици Српској”, плашим се да је од бренда остало само име и грб.
Мада вјерујем да је то и више него довољно да се обнови све оно што СДС јесте и треба да буде.
