Ми се не плашимо смрти
црне куге –
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ’ нама Србима
као што су пролеће,
лето,
јесен,
зима
и није страшнија
поготову дању
од суше,
поплаве,
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа!
Ови стихови Добрице Ерића смјештени су у његовој чувеној „Пркосној песми“ из 1993. године. Ријеч је о поеми која изражава угроженост и морал српског народа, његово гнушање против западних сила које су се удружиле на Косову и повеле рат против српског народа, да би тобоже заштитили Албанце. Ако посматрамо историју српског народа, односно страдања или дешавања новијег доба, можемо слободно рећи да су ове Добричине ријечи нешто што ће вјечно бити актуелно и што се може односити на све српске крајеве, а ниједног нема да није натопљен српском крвљу ради одбране отаџбине.
Добрица Ерић је рођен 22. августа 1936. године, у селу Доња Црнућа, у Горњој Гружи, код Горњег Милановца, од родитеља шумадијских сељака Милоша и Радмиле. Љубав према завичају у његовим пјесмама извире из успомена на дјетињство, стога није изненађујуће што у њима често видимо село и оно што је у селу лијепо; куће, ливаде, цвијеће, људи и све што чини живот. Ако је за Бранка Миљковића „пјевати исто што и умирати“ онда је за Добрицу пјевати исто што и живјети. Захваљујући начину на који ју је опјевао, његова Гружа постала је синоним за завичај, муза која надахњује, дарива, подстиче, даје полет. Његова поетика је раздрагана, весела, разбарушена. Ипак, као велики родољуб, својим стиховима опјевао је и историју српског народа од Старих Словена до новијег доба, са жељом да каже истину о нама и да заштити наше памћење, посебно дјечије и младалачко, од лажних и извитоперених историја које се штампају и код нас и у свијету. Слободно можемо рећи да је био један од темеља наше културе из чије поезије су дјеца најбоље учила о животу, а научиле су бројне генерације. И нимало није чудно што су његове пјесме ушле у антологије, читанке, школске лектире. С правом је носио титулу „сарадник сунца“.
Позив На Љубав
Ја и моји другови из школе
позивамо децу да се воле,
а молимо и одрасле исто —
да нам мржњом не кваре детињство.
Не мари што нисам међ онима
који леже на милионима,
само нек ми Сунце стално сија
и нек се сви воле ко ти и ја!
Не слушајте Ваву и Орвела
овај свет се неће угасити,
Љубав нас је на земљу довела
и Љубав нас може и спасити!
Добрица Ерић био је пјесник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села и дјетињства. У једном интервјуу описао је своју личну карту на својствен хумористичан начин: Бивши чобанин и земљоделац, занатлија, аматер са петнаест неизучених заната, професионални песник и романописац за децу и одрасле и казивање својих песама. За живота је објавио више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Набројаћемо само неке: Свет у Сунцокрету, Славуј и сунце, Башта са седам ружа, Лето у Калипољу, Еколошки бунар, Сан Гружанске летње ноћи, Плачи вољена земљо, Разапета земља, Дечак са златом липе у коси, Пета страна света. Дјела су му продата у више од милион примјерака, те су превођена на свјетске језике. За многе пјесме су композитори написали музику, а једна од најпознатијих је Девојка из града коју изводи пјевач Мирослав Илић. Добитник је многобројних награда и признања, међу којима су: Младо поколење, Горанов венац, Награда змајевих дечјих игара, Невен, Вукова награда.
Преминуо је 29. марта 2019. године. Остаће упамћен по томе што у јавним ТВ наступима, на вечерима поезије и другим приредбама никада није читао своје пјесме, јер их је готово све знао напамет.
