Прије нешто више од три деценије тадашњи руководиоци СДС славодобитно су истакли „имамо Републику Српску“, а сви су им клицали као знак одобравања.
Данас, тачно 33 године касније реалност нам говори да имамо Републику Српску, али Република Српска нема нас.
Гдје смо се то изгубили и у шта смо се то претворили? Невјероватно је, али истинито да до дан данас нисмо научили шта је то протекторат и каква правила важе у истом.
Нисмо научили да обично гдје суди онај који тужи влада насиље, а не закон. Ако је код оног коме се суди слаба памет и изражена склоност према наивности, тај мора да има јака леђа.
Ако нема памети ни јаких леђа, а упусти се у неки судски процес у протекторату онда та особа заслужује детаљне анализе.
Таква особа срља из грешке у грешку не марећи за посљедице које могу да задесе цијелу Републику Српску и све њене грађане. А цијену наивности смо и у прошлости скупо платили.
Мало ко је од оних који су обављали оне најодговорније функције у прошлости имао политичке мудрости, а управо нам је она недостајала, а недостаје нам и данас. Више од три деценије ми не знамо шта хоћемо, немамо националну стратегију и циљ.
Једно вријеме се отцјепљујемо, пријетимо референдумима, а онда након тога све се брзо охлади и причамо о европском путу, просперитету у оквиру БиХ и пуна су нам уста прича о бољем животу.
Рушење Српске и њених институција почело је у марту 1999. године смјеном тадашњег легално изабраног предсједника Николе Поплашена. У тој прљавој работи учествовале су и домаће снаге, а о таквим индивидуама имам лоше мишљење.
Тврдили су они највиши функционери Српске да не признају Суд БиХ, а онда су понизно отишли и поклонили се истом. На тај начин су признали легалност Суда БиХ, али и осталих правосудних институција у овој земљи. Самим тим признали су и протекторат у БиХ.
Промјена Владе Српске у овом тренутку био је нерационалан потез. Да је смјена израз националног јединства и да је опозиција ушла у власт промјена би била логична и разумљива.
Овако, промијенити једног човјека другим из исте политичке опције је чудан и несхватљив потез.
Опет напомињем, живимо у протекторату и у таквом уређењу реалност је да Српска тренутно нема предсједника, а сад нема ни Владу.
Због свега овог неразуман је потез којим је смијењена Влада РС.
Милорад Додик без принципа прича сваки дан, дјелује као да се и сам изгубио у цијелој кризи. Чини се да он више ником не вјерује па ни најближим и вишегодишњим сарадницима.
Поставља се питање какву ми то Српску имамо данас послије смјене Вишковића?
Имамо јавна предузећа у огромним минусима, немамо предсједника ни Владу, свидјело се то неком или не, имамо само Скупштину. А шта рећи за ову институцију?!
Деградирана је понашањем посланика, али и оних који гостују на сједницама.
Шта рећи за институцију у чијем руководству сједи неко попут Ање Љубојевић.
Шта рећи за земљу у којој у министарској фотељи седи неко попут Дениса Шулића?
Милорада Додика нису поразили странци у овој земљи, њега је поразило ћутање грађана Српске и његови кадрови.
Осуђеног и смијењеног предсједника нико не брани осим оних полтрона који су га и довели у ову позицију.
Милораде, сад сви они већ схватају да је вријеме за Вашу политичку пензију, а питање је само кад ћете Ви то схватити?
