Са прозора „Кошуте“ према главној улици гледа постер на коме су Ловћен, Његош и Радован. То мами погледе пролазника, али је једног дана наљутило Натовог војника
Одмара се Рогатица од догађаја који су је пратили у прошлости, од времена када се чаршијом пирио мирис тахан-халве, времна у коме су се врхови православне богомоље повијали под ударима молитве мујезина. Дочекао мали град доба да може гласно позвати у госте свога Лубарду, о чијим књигама су мишљење давали полуписмени председници општинских комитета.
Још увек је много ратних рана, али град на Ракитници делује свежије. Да се то приметити и на лицима људи које срећемо на улицама из којих скоро пуним гласом говоре будућа времена. Истрпљено православље овде се лечи од неслоге. Све је мање разлике у изговору оних што се ту родише и оних који ту, након Дејтона, стигоше. Изгледа да је одзвонило и „меком ч“, кога, умало, у Вукову азбуку не уведоше у оно тамно и смутно време када су Његоша хтели избацити из обавезне школске лектире.
НАКОН РАТА ПЛАКАТА
Испред зграде Средњошколског центра кампањци преписују домаће задатке, возила натоварена црногорицом улазе у круг „Сјемећа“. Са простора који је намењен најави културних дешавања, осмехују се политичари. Рат плаката је завршен. Парламентарни избори прошли, а људи задужени за градску чистоћу у фирмама опасаним стаклом, имаће много посла да би се изглед града вратио у оно предизборно време.
Главну улицу притисле трговачке радње и кафићи. Разни музички правци и жанрови секу размишљања пролазника. Са врха „Технотрансовс“ управне зграде Радио Рогатица шаље важна обавештења. Српни дописник Вукаловић нема времена за кафу, жури да одради свој део посла у радију.
Човек који је у рату забележио камером радост и тугу чувене Рогатичке бригаде – Милија Нешковић, отишао у трговце. Ваља прехранити петочлану породицу у избеглиштву.
Мајстор за штампање књига Лугоња жели и даље да удише мирис штампарских слова, ни болест га не може спречити да то ради. Поздравља екипу која ради Соколачке информативне новине и присећа се ратних излазака тог листа, када је ноћи проводио у Штампарији „Мићо Соколовић“.
„РУЖА“ ВАС ЧЕКА
У старој башти нема гостију, новембар их отерао у затворени простор где су се састајали људи најразличитијег статуса и реномеа. И данас је то тако, само нема чувеног боема Митровића да ноћ проведе на топлом пепелу који остане након окретања јагњаца на ражњу.
У ресторану „Ружа“ некадашњи сјај
-Уколико желите да поједете нешто на брзину, „Ружа“ вас чека, каже конобар коме сам заборавио име.
У Скупштини општине озбиљна лица, тихи поздрави, папири под мишком теренских службеника и брига оних што су дошли из сјемећких села – да ли до поласка аутобуса могу обавити посао због кога су код власти дошли.
Рогатица мисли о својим селима. Граде се путеви, организују састанци са активистима. И хотел „Борике“ залечио ратне ране. Многи ће пожелети да дођу у тај простор где ваздух посебно мирише, где има места за све, осим за оне који снагом хоће да правду деле.
Хотел „Парк“ делује болно усамљено. Опасале га вреће са песком, барикаде мировњака. Не дају му да види свој град, а толико се пожелео бесаних ноћи и пијанства рогатичких боема. Ту је, некада, радост била најгласнија.
Сфоровци су често у кафанама и кафићима. Скоро да су научили српске поздраве.
Знам да због наслова читате ове редове. Због тога желим да кажем и о томе, да би се окренули другим текстовима ове новине.
РАЈКО И ПРИЈАТЕЉИ
Цела Рогатица познаје Рајка. Горостас са Сјемећа, бивши активни војник, који је из Титове армија протеран, наводно, због национализма, јер је мислио другачије од својих колега камелеона, сада се посветио угоститељству. У својој „Кошути“ зарађује тек толико да преживи. Ту бесплатно пију и друже се Рајкови пријатељи. За доброг човека, ту увек има места. „Кошута“ се скоро наслања на барикаде које су опасале хотел „Парк“, где живе мировњаци.
Са прозора „Кошуте“ према главној улици гледа постер на коме су Ловћен, Његош и Радован. То мами погледе пролазника, али је, једног дана, наљутило Натовог војника. Попио човек нешто више и свратио, наравно са преводиоцем, у „Кошуту“. Поручио пиће и пожелео да види власника кафане. Појавио се Рајко и љубазно поздравио госта из далеке земље.
Због чега стоји онај постер, упита власника посрнулим гласом мировњак.
Ударило је руменило у лице Рајково, крв борачка је убрзала ритам, али је имао снаге да мирно одговори. И, ево шта је рекао:
Знате шта, господине. Моја жена много воли Радована, а ја неизмерно волим своју жену. Због тога је ту тај плакат са нашим умним главама. Због моје љубави према жени, он је ту, а ви, као цивилизовани Европљанин, ћете то сигурно схватити и због тога се нећете љутити.
Странцу је стао дах, након што је преводилац изговорио последње речи. Ништа није проговорио, већ лагано изашао из „Кошуте“.
И док тренер рогатичких атлетских нада Раде Капор расправља у „Кошути“ са својим пријатељима и кује нове планове атлетске, док рогатички глумац – аматер и имитатор Раде Јовановић, изговара део бисера из Изетбеговићева обраћања тамном вилајету, спремам се да кренем према Сокоцу. Одлазим задовољан због оног што сам, само у једном дану, доживео у Рогатици и што је мој рођак Рајко онако умно разварао са пијаним мировњаком.
Објављено у 40-41.броју Соколачких информативних новина (јануар 1998.)
