Европа је крварила 11. марта. Тероризам је проговорио на најсвирепији начин. У седамнаестом дану трећег мјесеца ватру мржње, још једном, потпалили су Шиптари. Проговорио је терор из османлијског времена. Европа је коначно морала признати заблуде.
Први мартовски дан на Романији обиљежила је права снијежна олуја. Такво вријеме савршено се уклапало у првомартовске политичке догађаје, који су показали бесмисленост покушаја наметања једнообразног рецепта када је ријеч о минулој ратној прошлости. Колико има логике у чуђењу Бошњака што Срби у РС не прихватају 1. март као дан државности БиХ, не треба ни говорити. Срби су 1. марта радили, а Бошњаци празновали. И Хрвати, у општинама гдје су у већини, нису се радовали новокомпонованом празнику.
Опростити да — заборавити не. Прави би и неопростив гријех био, уколико би Срби заборавили мучко убиство српског свата на Башчаршији Николе Гардовића и ране свештеника Мировића, крв која је потекла пред светим храмом, радовање муслимана због тог безумља, референдум на коме није било Срба, а све се то десило у дану који желе наметнути као велики историјски датум. Ни десет удружених идеолога муслиманских калибра Туње Филиповића, не би могли најписменијим Србију објаснити због чега би се Срби 1. марта морали радовати и славити.
У четвртом мартовском дану горио је Хиландар, српска светиња, задужбина Немањића, најсјајнији дио српске духовности и историје. Засузио је Атос, плакала је Србија, још једном упућена Божија опомена народу којег разједа неслога.
Истог дана ухапшен српски генерал Богдан Суботић. У стилу киднапера „покупили га“ војници СФОР-а и одвели у непознатом правцу. Сила може и против закона, у име нове свјетске демократије, јер нема страха да ће због тога одговарати.
Из Сокоца, у четвртом дану марта, отпутовала на одслужење војног рока мартовска класа војника. Овога пута киша није пратила регруте.
У том дану Бања Лука је и формално постала главни град Српске.
Петог марта смо гледали засједање Народне скупштине Републике Српске, још једно игнорисање рада парламента. Полупразна скупштинска сала, министри шетају, излазе кад им се прохтије, чита се дневна штампа, спава и дријема. Калинић упозорава на неозбиљност изабраних према народу који представљају и институцијама власти. Додик дијели каранфиле дамама у скупштинским клупама, а тече расправа о муци избјеглог и расељеног становништва.
Шестог марта србомрзац Ричард Холбрук најављује бестидно и јавно независност Косова и Метохије. У гласу му кипти мржња. Он би, није претјерано рећи — најрадије потпалио ломачу под Србима и Србијом. Заборавио „високи силник“ да и њега чека небеска правда.
У том дану соколачки риболовци отворили су риболовну сезону и најавили беспоштедну борбу против рибокрадица и свих који безочно насрћу на ријеке и потоке и живот у њима. „Романијска луча“ у хотелу „Романија“ приредила етно вече, програм, којим је обиљежена двадесета годишњица сарајевске Зимске олимпијаде. Свој деби пред публиком имала је „Лучина“ женска изворна група топлог имена „Знамења“.
И ове године осми март је био Дан жена. Опет су мушкарци били у главној улози када је ријеч о лумповању и теревенкама. Жене су морале на вријеме кући, гдје су их чекали послови у кухињи, а снажнија и грубља „половина“ максимално је искористила „женски дан“ за опијање.
Европа је крварила 11. марта. Тероризам је проговорио на најсвирепији начин. Мадридом су потекли потоци крви. Двије стотине људи је погинуло од експлозија. Солана се нашао у чуду — како се то Шпанији могло десити? На Косову је Хавијер то видио, али жртве су ту неки православци, припадници народа кога треба заборавити у гето. Туђе ране не боле.
И дванаести дан марта био је испуњен стресним догађајима. У Братунцу су СФОР-овци, потпомогнути српском полицијом, спремали замку за Радована. Сутрадан, доживјели још један блам и фијаско. Тај дан упамтиће препродавци стоке, кафе и цигарета. „Ухапшено“ је десетак товних јунади и високо-млијечних крава. Шверцери ће се наћи на суду. Ни стока није поштеђена хашких гонилаца.
Произвођачи хлеба „обрадовали“ су грађане 12. марта новим поскупљењем. Долили у кошару невоља нову тугу. Узјогунила се сиротиња, почела гласна негодовања. Реаговала и Влада, па се цијена основне животне намирнице морала вратити.
Истог дана, СФОР на Палама извео „акцију“ лијепљења плаката са фотографијом Ратка Младића. Кад не могу да стигну „хајдука“, бар фото-монтажом му могу ставити лисице на руку. Тривијално и крајње примитивно.
Петнаестор марта у хотелу „Караван“ судије основних судова Соколац и Вишеград положиле заклетву. Јан Ерик Оја најавио је независно и праведно судство, поштивање људских права и слобода.
У седамнаестом дану трећег мјесеца ватру мржње, још једном, потпалили су Шиптари. Проговорио је терор из османлијског времена. Европа је морала признати своје заблуде, проговорити истином. Тешко су Солана, Холкери и други преко усана превалили ријечи „етничко чишћење“. Паљевине, убијања и оргијање арбанаса, су их натјерала да коначно кажу ко је агресор а ко су жртве.
Видјели смо и радост због запаљених српских светиња Титовог „омладинца“ Власија. Европа се коначно увјерила, како рече пјесник Матија, да је дошло вријеме да неће знати шта да уради са Шиптарима.
— Није случајно да управо на те наше манастире, а међу њима је и Богородица Љевишка, ови невиђени варвари насрћу и покушавају да избришу сваки траг нашег постојања и кроз историју и данас, казује пјесник Рајко Петров Ного.
Књижевник и сликар Момо Капор, додаје: „Закључак је очигледан: Овде се не ради о најезди ислама, већ о полудивљим племенима којима је 50 година социјализма избрисало потпуно веру у Куран, Мухамеда и Алаха. То су људи без Бога, окренути најприземнијим страстима, пљачки и отимању. Због свега тога, колико ми је жао Срба на Косову, толико ми је жао и Шиптара, јер ће их Бог за то казнити. Они не знају шта чине!“
Данас су на мети фанатика богомоље на Косову, а сутра у Варшави, Риму, Паризу и Лондону. Европско лицемјерје и затварање очију пред истином, храни крвнике и подстиче их на нове атаке. „То се зове терор и неморал међународне заједнице. Свирају харфу док гори Рим“, како недавно рече један политичар.
Двадесетог марта сумирало се духовно страдање Косова. У посљедњем варварском походу запаљено је 30 богомоља, а од када су стигле међународне снаге страдало је 120 цркава и манастира. Запањен је и УНЕСКО, али није Азем Власи, који путем сарајевске Телевизије Хајат, разговара са Небојшом Човићем. Ликовао је Титовац због шиптарског примитивизма. Тај ТВ мост, вјеровали или не — успостави Сенад Хаџифејзовић, коме је због минулог хушкачког дјеловања у рату, да је било игдје правде, давно требало обезбиједити смјештај у хашком зиндану. Можете само замислити колико је Сено „тужан“ због страдања Богородице Љевишке и осталих светиња на Космету.
У двадесетом дану марта стигло је прољеће. Исти дан, и дан касније, пионири Кошаркашког клуба „Гласинац“ били су и добили битку за првака Босне и Херцеговине. Највећи успјех соколачке кошарке у свом постојању. Кошаркашке наде до трофеја су стигле на врућем терену у Зеници.
И овог 22. марта обиљежили смо Дан вода. Воде су нападнуте немаром људи којим највише и значе, „плачу“ и „гуше“ се у депонијама смећа. Љубитељи природе, „покрети зелених“ и остали који осјећају шта она значи за човјечији опстанак на планети Земљи, усамљени у покушајима да сачувају здравље извора и водотока.
Дан метеоролога је 23. март, када су се анализирала достигнућа у откривању тајни небеских и земаљских прилика, давање оцјене колико је човјек освојио неба и земље, када је ријеч о киши, вјетровима и осталом што прати метеоролошка наука.
Двадесет трећег марта у Бањалуци су опозиционари протестовали против актуелне власти у Републици Српској. На челу је био Миле Додик. Јуришали су на Владу и Скупштину, обећавали — ако дођу на власт — благостање. Тражили пријевремене изборе.
Чули смо 24. марта тужна подсјећања на злочине НАТО армаде приликом бомбардовања Југославије. Убијана су дјеца у породилишту, најразорнији и најотровнији пројектили падали су на школе, болнице, пруге, мостове, у цивилна насеља. Тражио је „Милосрдни анђео“ — тако се морибидна акција звала, тобож војне циљеве, а убијао голоруке и незаштићене. Пет је година прошло од агресије у којој је погинуло преко двије хиљаде људи — грађана Србије и Црне Горе. Убице су још увијек на слободи. Надам се да немају миран сан, а то је теже и од највеће казне.
Када је ријеч о локалним мартовским догађајима, превише је тужно, али мора се поменути вандализам у простору гдје је смјештен централни споменик у Сокоцу, на коме су исписана имена погинулих српских бораца у протеклом отаџбинском рату. У ноћи између 25. и 26. марта, покидани су каблови и остале инсталације које дају свјетлост овом светом здању. Ово је, како рече Милош Делић, предсједник Борачке организације општине, четврти пут да се безумно насрће на светињу. До сада нико од починилаца оваквих ужасних појава није откривен.
Локални вандализам не јењава. Од саобраћајних знакова праве се лопате за чишћење снијега. У Парку бораца Романије снажним ударом ноге једноставно се демонтира „систем“ без којега не могу уличне свјетиљке. Семафори су такође на мети. Добро обучени рушитељи знају како ударити на најосјетљивије мјесто. Униште такозвану програмску картицу и семафори су ван функције. Куповина новог дијела без кога су направе за регулисање саобраћаја мртве, кошта три хиљаде марака.
Март је вријеме када снијег одлази и открива немар човјека, небригу према простору који окружује његов живот. И у Сокоцу се то могло видјети. Вјетрови носе производе нашег примитивизма.
У марту су негодовали радници соколачке Дрвне индустрије. Тражили редовније плате и испоруку основне сировине. У мору невоља које притишћу мали град, незадовољство дрвопрерађивача никог није озбиљније узбудило.
Ето, у таквом јесењем ритму живи Соколац, очекујући трећу ратну зиму.
Објављено у 100.броју Соколачких информативних новина (март 2004.)
