Снимали смо од краја августа прошле па све до марта ове, 2026. године. До половине новембра снимљен је највећи дио филма, а затим у зимским мјесецима и најтежи дио, а то је излазак нас Срба, живих и мртвих, из нашег Сарајева. Ја сам рођен у том лијепом граду међу планинама. На почетку рата, из станова смо избјегли, моји родитељи и ја, на наше имање у село Осијек на Илиџи, у коме смо провели читав рат. Наш „Босански салаш“ у Митрића пољани подно планине Игман био је само петстотинак метара удаљен од болнице Жица у којој је наш херој, доктор Лаза, спашавао животе. Када некада ставим на вагу свој патриотизам па се запитам, да ли бих ја да су Бугари, опет, напали Ниш, отишао тамо као добровољац да браним Лазиће и ине, ухватим себе у искрености па дођем до одговора, да вјероватно не бих. Он је дошао и помогао. Зато га цијеним и поштујем, постиђен пред таквим човјеком.
Рекао је ово за „Глас Српске“ глумац Саша Терзић поводом његове нове улоге у филму „Линија“ редитеља Драгана Елчића, чија се премијера очекује ове јесени. Овај свестрани умјетник родом из Шековића и дугогодишњи члан ансамбла Дјечијег позоришта Републике Српске каже да Доктора лично није упознао на жалост или на срећу рекавши да га метак није хтио на линији Жуч.
-Доктора нисам никада упознао лично, нажалост и на срећу, јер ме метак није хтио на линији Жуч, на којој сам са својим Осијечким батаљоном најдуже војевао. Били смо у саставу Треће сарајевске бригаде под командом, исто тако легендарног добровољца из Суботице, генерала Драгана Јосиповића родом из Бањалуке, који више него заслужује да се и њему одужимо кроз филм или књигу… Рат је до мене дошао па сам морао да се браним, док су и Др Лазић и официр Јосиповић добровољно дошли да нас лијече и бране, и многе излијечили и тај простор одбранили са свима нама, али су нас неки дали онако, на тацни… Волио бих да додам да је отац доктора Миодрага Лазића родом са нашег Озрена и да је он др Лаза осјетио, сигуран сам, и због тога тај прекодрински SOS.
ГЛАС: Ово ја Ваша прва сарадња са Драганом Елчићем. можете ли нам открити детаље односа глумац- редитељ, како то изгледа кад радите један тако велик пројекат под редитељском палицом Драгана Елчића?
ТЕРЗИЋ: Ово што радимо за мене није филм, него реконструкција злочина над нама, коју сам, као и редитељ професор Елчић, преживиео прије тридесетак година. Нас двојица смо аутохтони са географским поријеклом Српског Сарајева. Узгред речено, не радимо под обичном палицом него под зналачком „диригентском палицом“ редитеља Драго-љуба. Име га је обиљежило. Он воли филмску умјетност из своје сржи и глумице и глумце, сву осталу екипу, онако њежно, очински, свим својим срцем. Он је ријетко добар човјек, племенит и зналац. Први, а често се поставља као послиједњи и људи то виде и цијене, па га неизмјерно поштују и вјерно слиједе. Глумим возача санитета у болници Жица, Мому. Ма, не глумим. Као да у глумачком огледалу видим свог оца Будимира у датим, знаним, преживљеним околностима. Са Елчићем се знам од прије рата. Егзодус нас је расијао на различите стране. Њега у Београд мене у Бању Луку. Обојица смо плодили на неким другим мјестима, а не тамо гдје смо никли. Нисмо род али смо увијек били и остали јако сродни, па ме се брат сјетио, написао улогу за мене и понудио ми је на моју радост, да будем дио и његове и своје, и горке и поносите младости.
ГЛАС: Можете ли са нашим читаоцима подијелити утиске са самог снимања?
ТЕРЗИЋ: Филм смо снимали на разним локацијама у Србији и Српској и готово на сваком сету учествује и одређен број статиста који су дошли преко агенција, па ме питају шта се снима, а ја им објашњавам… Када смо снимали колону која излази из Сарајева у којој је било 1500 статиста и 200 возила, никоме се није требало ништа објашњавати, сви су сами дошли из многих општина по којима смо расијани. Дивно је било видјети такву слику и осјетити ту енергију и свијест обичног човјека, да ће ипак и послије толико година свијет моћи видјети и чути нашу болну причу. Да нисам добио улогу, мислим да бих се и ја са својом старом униформом и ранцем на леђима, појавио као статиста тога дана на снимању на Сокоцу, у Соколовићима… Тај дан обишао сам и Мали Зејтинлик и поклонио се бијелим крстовима пред младошћу која није имала срећу да преживи 1992 – 1995. Снимали смо недавно, цијелу ноћ на локацији у Србији, сцену када се на том гробљу поново сахрањују ти борци ексхумирани по разним нашим сарајевским гробљима. Било је језиво наћи се ту поред толико рака и дрвених сандука…
ГЛАС: Сазнали смо да ће Вам управо сада, 25. марта бити тридесет година професионалног умјетничког рада у Дјечијем позоришту Републике Српске.
ТЕРЗИЋ: Да, добро сте информисани. Овај наш филм доживљавам као прославу толиких година у глумачком послу. Случајно се намјестило да баш буде тако, а кажу да ништа није случајно. Нисам могао на љепши начин да прославим своју тридесетогодишњицу него овим грандиозним филмом. Ја сам прије свега позоришни глумац специјализован за луткарство, али ето филмом прослављам јер је глума јединствена…
ГЛАС: Живите у Слатини између Бањалуке и Лакташа. Изван вреве града сте већ двадесетак година. Већина нас хвали село, али се ипак држи града. Како сте се одлучили за тај риједак потез са четрдесетак година?
ТЕРЗИЋ: Рођен сам у стану а читав рат провео на нашем илиџанском имању. Сагледао сам оба начина живљења и пронашао мјеру за мене а то је кућа са окућницом. Она пружа мноштво занимљивости у суживоту са природом, а у самој кући када се нађем у њеном потпалубљу могућности да се нешто позоришно замашта па и напише и тако исплови пут небеса. Када будете гледали филм „Линија“ и видјели наше страдање можда ћете ме разумјети и да овај послијератни живот живим сјетно али свјесно у радости као други живот као гратис који многи нису добили.
ГЛАС: Написали сте књигу за дјецу у стиху „Мјесечев јахач“ и роман за одрасле „Милош и акмаче“. Значи да Ваша осама плоди писаном ријечју.
ТЕРЗИЋ: То су моја два књижевна дјела. О њима сам већ говорио у новинама и наравно на промоцијама. Биће их још сигуран сам јер волим да пишем и мислим да имам шта да запишем извучено из проживљеног као и да измаштам нарочито за дјецу. Мислим да ћу и писати највише за најмлађе па тако и себе озаривати и подмлађивати.
ГЛАС: Одиграли сте велики број улога у Дјечијем позоришту РС и тешко да ћемо моћи на све да се осврнемо. На шта бисте нам скренули пажњу у Вашој богатој каријери?
ТЕРЗИЋ: Крајем прошле 2025. године наше Дјечије позориште Републике Српске прославило је 70. година свог постојања. Ја сам као глумац у њему пуних 30 година. Што ће рећи да сам до сада прву половину живота проживио у Сарајеву, а другу у Бањалуци. Објављена је и предивна монографија поводом јубилеја. Толико је улога које сам скоро заборавио па ме монографија подсјетила на многе. Оне представе које се не заборављају трајно су урезане позоришне тетоваже, као Пинокио, Успавана љепотица, Принц од Бијелог лука, Мајстор и Маргарита, Аждаја из Војтешке улице, Вук и седам јарића у Музеју бајки, Коњић Грбоњић, Седам гавранова… Направили смо много „споменика од леда“ како тачно, метафорично, дефинишемо позоришну умјетност, али се ето никада не могу истопити око нас прозирни позоришни ледени блокови који нас као у иглоима грију.
ГЛАС: Како бисте укратко могли описати умјетност звану луткарство некоме ко није професионални умјетник, већ лаик?
ТЕРЗИЋ: У луткарству није глумац тј. човјек мјера свих ствари, него лутка, а она може бити ручна лутка, па чак луткица на прсту, а може бити и такозвани гранд гињол који као огромни строј анимира много аниматора. Највишу, коју сам ја анимирао била је лутка вампира Зубана у представи Принц од бијелог лука Ранка Павловића у режији Луке Кецмана, а у креацији мог вољеног професора Миливоја Радаковића. Био сам буквално у лутки, и могао је издићи са два метра на четри пет метара и спуштати и дизати тј. луткарски је анимирати, или што би рекли по нашки удахњивао сам јој душу. Луткарство је отрежњујуће управо због тога што нас учи да човјек није мјера свих ствари, за разлику од учења драмског театра и практичног живота.
ГЛАС: Интересантно би било да нам кажете ко су Ваши глумачки узори.
ТЕРЗИЋ: Глумачки узори су обично старији глумци и глумице од којих многи нису више међу живима, али ја не бих о њима и прошлости. Обрнућу ствари према садашњости и рећи ко су моји садашњи глумачки узори које сам стекао у позоришту и на филму, и у које сам загледан када се окренем према њима а које могу да посавјетујем и загрлим. То су млади Драгана Илић и Драган Вучић из нашег позоришта, затим Анандо Ченић из НПРС као и Наташа Миовчић београђанка сарајевских коријена, која глуми главни женски лик у филму. Они долазе полако, за сада неко кроз позоришну завјесу, а неко кроз кино платно. Прави даровити умјетници и што је мени јако важно, можда најважније, племенити млади људи који ме очараше својом добротом и нормалношћу па их упијам, те моје младе узоре, као основне елементе, чист ваздух и чисту воду.
ГЛАС: За крај, можете ли нам рећи на чему тренутно радите када је у питању свијет умјетности?
ТЕРЗИЋ: Матичном позоришту сам захвалан што је имало разумијевања за национални пројекат филм „Линија“ и учешће у њему нас тројице запослених глумаца Душка Мазалице, млађаног Николе Милаковића и мене. Када завршимо снимања, слиједе нам наравно нове улоге као и играње у старим представама. За сада знам да ћу учествовати у независном пројекту младог редитеља Андреја Дрљаче у представи са три лика, по његовом тексту „Јесам ли те тукао, тата“. Мислим да ћемо премијеру имати у августу мјесецу у Новом Граду. Андрејева веза са мном траје од прије наших рођења јер су мој отац Будимир Терзић из Шековића, и његов дјед Триво Дрљача из Новог Града били сирочад из Другог свјетског рата па скупа у Сомбору завршили авиомеханичарски занат а онда заједно радили у сарајевском ваздухопловном заводу Орао све до егзодуса… Али то је нека друга прича из Другог великог рата, неки старији филм који је снимљен у мени прије филма „Линија“. Почеци наших јада су нам несагледиви, а нашим страдањима нажалост нема краја…
Театар
ГЛАС: У Вашој дугој глумачкој каријери поред сјајних улога претпостављамо да је било успона и падова који су на неки начин дио умјетниковог трновитог пута који је незаобилазан… Сада, када погледате у ретровизоре прошлости, шта је глума дала, а шта одузела?
ТЕРЗИЋ: Позориште као спој многих умјетности дало ми је довољно простора да на том, и у том шареном облаку, лијепо живуцкам његујући дарове које носим. Ништа ми није глума одузела, само смо у страсној љубави једно другом много тога дали и узвратили онако како је најљепше и како треба, чисто без рачуна. Још увијек осјећам младалачку разиграност на сцени, а све више и више имам свијест да позориште дјеци много значи, јер топлином зрачи, па се за неко мало биће заувијек закачи… као некада за мене…
