Један прозорљиви старац, седећи у манастиру за заједничком трпезом, где је свима послужена иста храна – обратите пажњу, иста! – примети како монаси приносе устима разноврсна јела: један кашику меда, други залогај хлеба, трећи траву.
Изненађен тиме, старац се усрдно помоли Богу просећи од Њега да му открије значење тога. И би му откривено: они који приносе Богу благодарност за све што им се дешава, па и за исту вечеру, њима Господ даје да осете слаткоћу меда у празној супи. Они, који заборављају да благодаре Богу, али још увек покушавају да Му буду захвални, они осећају укус хлеба. А ко год је свиме незадовољан и све време гунђа и жали се да му је лоше – томе и добра храна има укус траве.
Потом је Господ открио подвижнику: да би наш живот био светао и радостан, да бисмо осетили „сладост“ живота, треба да захвалимо Богу за све како и апостол рече: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините. (1.Кор.10,31)“
