Прича: Сингерица

Амерички бизнисмен Исак Сингер  је 1851. године патентирао прву шиваћу машину. Потом је, заједно са  партнером  – њујоршким адвокатом Едвардом Кларком, основао компанију I.M. Singer& CO.

Тако је почео живот  чувени шиваћи строј, у народу  назван „сингерица“. Убрзо се  производња пренијела  са америчког континета  у Европу. У Паризу, Лондону, Глазгову, неким градовима у Њемачкој трговци  су купцима   нудили, сада се може  слободно рећи,  бесмртну  шиваћу машину. „Сингер“ је обуставио производњу у току Другог свјетског рата, када се у производним халама ове  велике компаније производило оружје.Сингерице  су биле  први масовно продаван индустријски производ на територији  бивше Југославије, између  Првог и  Другог свјетског рата. O чудесном шиваћем строју  писао је и велики Данило Киш у роману „Башта, пепео“.

Сингерица најпознатијег романијског кројача, деведесетдвогодишњег Војина Петрушића, који и данас ради свој посао у радњи смјештеној у породичној кући у Сокоцу, у Улици Груја Новаковића,  старија је  од једног вијека.  И данас  просто пјева када старина притисне педалу која покреће  строј од ливеног гвожђа, исписује  жељену путању по платну. Купљена је у једном сарајевском дућану који се налазио на  простору  гдје је била чувена  робна кућа „Сарајка“. Догодило се  то  у   деветом октобраском  дану далеке  1947. године. Коштала је  8.614 динара. У рукама мајстора Војина је  непуних  седам деценија, а скоро још толико са њом су се дружили  непознати,  давно упокојени кројачи у Њемачкој и Енглеској. Наравно, стигла је половна у сарајевски дућан.

Чувени кројач и данас у својој радњи прима муштерије, у осами разговара са сингерицом. Она му је, откако живи сам,  највјернији  саговорник.  Листа  старина успомене, а на првој страници  сјећања је Михољдан  1938. године, дан када је  пошао у свијет из својих Вранеша, високог села испод Деветак планине. Имао је само 12 година када је кренуо у Вршац, град  са  тада 37.000 становника, гдје ће  кројачки занат  изучавати  у  Школи за  шегрте.  Када се Војин родио, 1925. године,  његов брат Ђорђо је напустио Вранеше да би у Белој Цркви  постао чувени кројач. У Белој Цркви је и  Војин  добио диплому кројача, а  десило се то 14. септембра ратне  1943. године.У равници  га и болест била начела- срце и плућа почели да побољевају. Вратио се својим Вранешима пред Тројчиндан 1947, у вријеме када су „црвени џелати“ Соколовиће завили у црно, у првим  годинама мира убијали невине младиће чији су очеви и браћа били симаптизери војске под командом првог герилца Европе -Драже Михаиловића. Вјечна ведрина  Вранеша и  мирис црногорице однесоше и  болести које су га напале у банатској равници.  Од тада се Војин дружи са сингерицом, стројем који га, како рече, никада није издао.

Убили на Романији партизани 1945. године Живојина – Жића Печеницу из Вранеша. Иза  њега остала сингерица коју је пред рат купио. Био је терзија, како су у тим временима  називали кројаче. Позвао  Жићов  брат Војко  Војина  да распакује  строј, да га проба, па да  нешто   уради за  голе и босе сељане у соколовићким селима. Учини то Војин. Машина није имала чунка, али тај  важан дио шиваћег строја позајмише му у   домаћинству Планинчића.

У Војиновим сјећањима посебно мјесто заузима оно што је  проживио у  једној поратној ноћи у свом родном селу. Сишли из  дубине Деветака у Вранеше четници што се скриваше од гонилаца – Весо Арбиња,  Лексо Планинчић, Арсен Петрушић,  Јован Мачар и неки Јанковић из Рогатице. Покуцали на  врата куће Којове, оца Војинова. Чули за  шнајдера да се  вратио у завичај. Донијели  платно да им  сашије панталоне.  Срце  сишло у пете,  страхује  мајстор да га  ко не откуца  новим властима. Ако се то деси, оде глава на пазар. Узео мјеру  Војин, сашио панталоне  комитама, а брат Грујо их у планину однио у врећи. Ставио их у јечам намијењен за  запрегу која је извлачила балване и пошиљка  стигла до земунице. Наравно,  четници  поштено  платили  услугу.И данас, како вели,  та ноћ му у снове  долази, али и дан када су  младог четника Витомира из Џимрија убили  крвници у висовима Деветака. И њему је Војин сашио панталоне, украсио их дугмадима. Могао је у њима и  пред краља стати.

Окупили се  зликовци и славе  убиство, а један ће од њих:  „Људи, на Витомиру, мајку му његову,панталоне нове. На наговицама  по тридесеторо дугмади. Сјаје се ко да су златна.  Само да  нам је знати ко му их саши, видио би он свог бога“. Нашао се Војин у близини. Слушао  сиктави глас   никоговића, вјешто се повукао, срећан што се у том тренутку нико од господара живота и смрти није сјетио његовог имена.У тим  тешким временима Војина је вјерно пратила сингерица.

Учинила је много за  народ  сингерица у Вранешима под командом Војина Петрушића, она што је позајми  од Печеница. Долазиле муштерије чак  из Рогатице, Хан Пијеска, Пала, Мокрог…

У Сокоцу партизанска власт формирала  задруге, траже занатлије. Војин већ има машину купљену у Сарајеву. Ћиром стигла у Месиће, а потом запрежним колима до Рогатице, гдје је годину дана била, како Војин рече, у илегали, у кући  мајке познатог атлетичара Милада Петрушића. Војинов отац Којо ју је у Вранеше допремио на запреги.

Озна све дозна, па и да је  Војину стигла  шиваћа машина. Дошли  бахати властодршци да  га  натјерају да  уђе у задругу. Он неће, покушава изврдати, али сила бога не моли. Плачу родитељи, али ни то не помаже. И једног дана, Војин и његова сингерица нађоше се  на  коњским колима, на путу који води у Соколац.

Радило се ударнички у задрузи. Радило, а богами и зарађивало. Сингерица је пјевала своју пјесму, ништа је није могло зауставити.  Сјећа се Војин да је  тада имао плату 10.130 динара, што је  чак за хиљаду  динара било више  од оног што је могао да  заради тадашњи предсједник Среза Соколац Славко Цвијетић, који му је у једној прилици рекао: „Ето, Војине, ми те  натјерасмо да уђеш у задругу, а ти  имаш плату вишу него ја. Тако и треба.  Зарадио си је“.

Двије су године само живјеле задруге. Војин потом улази у приватни бизнис, што је  тада било ријеткост и велика храброст. Отвара  радњу, све  се одвија како је  мајстор желио. Ради за себе, али ни држави никада није остао дужан.

И данас је свакодневно у радњи. Разговара с ријетким муштеријама и својим стројевима. Ради свој посао, али нема скоро ништа од оног што би га испунило негдашњим задовољством. Остала су сјећања .

У новембарском дану 2016, ношен новинарском знатижељом, свратио сам у радњу Војинову. Затекао га  како пије кафу, у  осами. Опирао се мојим питањима, није желио да говори, испуњен разочарењем, за што не криви своје позне године, већ  нечасну улогу човјека у времену када, како пјесник рече, „вода стане  а муљ тече“. Молио сам га да ми нешто каже о својој сингерици, неуништвом строју с којим је  деценијама  хранио породицу.  И, у том трену, засјаше  очи  старог мајстора,  крену као плима из њега  нека  неописива ведрина,  ријечи саме полетјеше, престижу једна другу, а поглед не  силази са сингерице.

– Имам још двије машине, али ниједна  не може што уради сингерица. Ево,  видиш је, има  136 година, а издерала би још десет Војина. Код ње се само  од силног рада може  чунак излизати. Никада ме није издала. Шеснаест је  ученица  на  њој  занат изучило. Колико је само  испод њене игле и кроз моје руке прошло платна,  могла би се  покрити стаза одавде до Љубљане. Може само да ради двије операције, али то  чини перфектно, тако  савршено да то ниједан модеран строј  не може. Савремене машине раде пет-шест операција, али имају десетороструко краћи вијек од сингерице. Ова моја миљеница ради од 1948. године без престанка. Само се  одмарала  тринаест пута по десет  дана  када сам са супругом  боравио у Врњачкој бањи. На  игли, али понајвише захваљујући сингерици,  зарадио сам толико да сам могао добро  да живим, да имам оно што је потребно мојој продици, да школујем дјецу  – кћерку Јелену и сина Ненада.  У току  1962. године  моја сингерица ми је  донијела  зараду „тешку“ 3.500.000 динара. Отишао сам у Београд и за те паре купио двије  приземне куће. Мој брат Грујо и ја, 1952. године,  градили смо кућу у нашем  родном селу, у Вранешима.  Већи дио новца за изградњу  је „зарадила“ сингерица. Тако је било и када сам  градио кућу у Сокоцу. Нешто је  било зараде  и од продаје меда, јер сам некада био  један од  познатијих пчелара на Романији – прича Војин.

Тако казује Војин о својој сингерици и минулим временима. Сјетно, из срца,  говори  о  годинама  када се  занат поштовао, када је поштење било  изнад свега, а у  његовој причи је разочарење  због времена у којем је чојство  доживјело суноврат. Тихује у свом дому. Самоћу лијечи у  кројачкој радњи, уз шиваће стројеве и платно. И данас,  у десетој деценији живота, вјеровали или не, кадар је   урадити оно што муштерије од њега траже. Ради за своју душу. Растужи га  сусрет са људима који, притиснути  финансијским безнађем, продају шиваће машине познате марке  за само 60 марака. Свако јутро одлази до најудаљеније продавнице у граду  да купи што му је  потребно за домаћинство. Дугом шетњом тестира старачке ноге и  здравље. Можда му је живот у ритму његове  сингерице омогућио  дуговјечност и зачуђујућу бистрину ума.Тихо проводи дане легендарни романијски кројач, тужан што  чувене шиваће стројеве  покрива прашина на таванима и  што   потомке дјеце која су у снове  тонула  уз  звуке сингерице успављују језиви цртани  филмови.

Ову причу, поштовани читаоци, забиљежио сам у једанаестом дану новембра, не  слутећи да ћу посљедњи пут се срести и разговарти са старином Војином, легендарним романијским кројачем. Судбина је хтјела да у вјечност не оде након природне смрти. У Улици „Груја Новаковића“ је  саградио породичну кућу и,  на истој улици, нашао се, приликом редовне вечерње шетње, под точковима путничког аутомобила. Повреде су биле кобне. Премунио је 28. новамбра у Болници Касиндо, а сахрањен посљедњег дана  новембра на гробљу „Градац“. Ова моја скромна новинска прича је умјесто некролога племенитом Романијцу Војину.