Морам нешто да вам откријем. Јако је важно, може бити и величанствено, а нису нас томе учили у школи. Санкт Петербург. Тако се звао тај град када се у њему 1883. родио Данило Иванович. Због Великог рата и нетрпељивости са Немцима, оно “Санкт” је 1914. избачено из имена, али је Други светски рат Данилов град дочекао са трећим именом. Лењинград.

А Немци су баш хтели Лењинград у јесен 1941. Опколили су га. И држали га у блокади 827 дана. То му дође од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. Нема хране. Нема спаса. Нема излаза, ако се не рачуна језеро које је било једини пут ка још неосвојеним територијама. Само, ко ће да превесла толико, па… Ладошское језеро је југа на север дугачко 219 километара, а са запада, где су били житељи града и војска која га је бранила, до источне обале језеро је широко 125 километара! Кренеш ли по води… Ма, ко је, осим Једног у историји, могао да хода по води.

У том, окруженом Лењинграду, било је пред рат скоро три милиона људи. Где набавити храну за толики свет? Већ у новембру 1941. следовања су драстично смањена. Војнику – 375 грама хлеба за дан. Раднику 250. Осталима, па и деци, по 125 грама. И, то ти је.

Данило Иванович је био пекар. Од његовог рада је зависило да ли ће неко на првој линији фронта или неко детенце добити то мало следовања и дочекати следећи дан. Ако би се огрешио о службу своју, неко би, може бити, могао да умре. А умирало се по Лењинграду тих страшних дана, онолико. Примера ради, у јануару ’42. умрло је 101.583 људи. Од тога 7.199 деце. Само тог месеца. Већ следећег је глад косила још више. Чак 107.477 људи. Само у том месецу.

У том месецу је умро и Данило Иванович. Од глади. Служио је роду своме онако како је најбоље могао. Био је пекар. И, до последњег дана живота свог није хтео да закине другог.

Он је један од 632.253 људи, не војника, који су умрли од глади. Она је мало попустила када су Руси преко залеђеног језера направили “друм живота”, па спасавали грађане возећи их у једном правцу, а доносећи истим камионима храну, у другом. У Лењинграду је, међутим, страдало и 16.747 цивила од непријатељске ватре. Погинуло је током опсаде и 467.525 војника.

Од свих њих, Данило Иванович је био једини пекар који је умро од глади. Не чини га то већим од било кога. Чини га само јунаком ове приче о томе – шта значи не поткрадати другог. Сасвим добра прича за ова наша времена, и за оне на положају и за оне који ка положајима грабе. Писао сам вам је из једног једноставног разлога: да нешто заједно научимо о часном обављању онога што радимо. Када би свако од нас, као Данило Иванович, целог себе уградио у свој таленат, а служио роду свом… Ко зна, може бити да би нас неко памтио и у следећем веку.

Ова прича је, баш зато, баш пред вама.

Преузето: Дарко Николић