Бојана Грујић, доцент на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету Универзитета у Бањој Луци и постдокторски истраживач на Универзитету Јамагучи, Одсјек за грађевинарство и технолошке иновације у Јапану

Исписани редови пред Вама оштро свједоче да вјера у властите снове превазилази све изазове на путу од идеје до остварења. Нека ова прича послужи као мудрост и мотивација генерацијама које читају овај текст, као и генерацијама које тек долазе. Кроз рубрику „Лица Романије“ упознаћете нашу суграђанку Бојану Грујић, доцента на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету Универзитета у Бањој Луци, (одсјек грађевински) и постдокторског истраживача на Универзитету Јамагучи, Одсјек за грађевинарство и технолошке иновације у Јапану.

Бојана је рођена у Сокоцу гдје је завршила основну школу и гимназију, као један од најбољих ђака које је наша општина имала. Дипломирала је на Грађевинском факултету 2006. године као студент генерације. Постдипломске студије на Oдсјеку за грађевинске конструкције и геотехничко инжењерство завршила је просјеком десет и 2012. године одбранила магистарску тезу. Докторску дисертацију под називом „Моделирање физичко-механичких својстава бетона ојачаног влакнима са примјеном у конструкцијама“, за коју је експеримент урадила дијелом у Грчкој, дијелом у Јапану, одбранила је 2017., а иста је награђена за изузетан рад у области инжењерства. Добитник је великог броја награда и признања. Др Грујић активно говори три свјетска језика: енглески, руски и јапански.

Одрасла је у породици гдје су грађевински пројекти дио свакодневице. Посматрајући годинама како од идеје настају дјела, а захваљујући свом оцу, још у гимназији је схватила да ће то бити и њен позив. Због изузетних резултата, наша свестрана суграђaнка осјетила је чари усавршавања своје личности на чувеним свјетским универзитетима.

– Моје школовање је маратонски пут, од Сокоца, Бање Луке, Београда, Хановера, све до Атине на југу и даље од Мадрида преко Тел Авива до Токија, гдје сам све етапе усавршавања умјетнички отплесала и као виртуоз знала да распоредим своју снагу, имајући кристално јасне идеје и планове, све до циља. Сваки дио школовања завршавала сам успјешно, што ми је отварало нове путеве за свјетску сцену, све од основних студија, преко магистарских и на крају истраживачког рада за докторску дисертацију. Успјеси су ми помогли да рад на факултету почнем много раније него што сам дипломирала.

Све наведено има још већу вриједност ако напоменемо да Универзитет у Бањој Луци има строго правило гдје је потребно провести минимум пет година у једном звању. Њен рад крунисан је недавно наградом, чију вриједност нам је Бојана бар дјелимично приближила.

– Свјетску награду за изузетна остварења добила сам на конференцији YSRM&REIF2019, на Окинави, у Јапану. Конференција је одржана у децембру 2019. године, под покровитељством свјетске асоцијације за механику стијена (ISRM), чије је сједиште у Лисабону. Конференција на Окинави, као смотра највиших научних и технолошких достигнућа у области грађевинарства, геотехнике и иновационих технологија, окупила је учеснике из 23 земље свијета, гдје је представљено више од 500 научних радова. Сама чињеница да се налазите у конкуренцији најразвијенијих универзитета Америке, Јапана, Енглеске и остатка Европе велики је успјех. На конференцији сам се представила са радом под називом „Развој нумеричког модела за предвиђање и смањење геохазарда – студија случаја: рудник камене соли у Тузли” и награђена сам првом (А) наградом, Scholаrship аwаrd. Научни одбор за оцјену и преглед пристиглих радова био је формиран од 33 најпознатија професора из цијелог свијета, које данас познаје област технолошких иновација и геотехнике. У финалу, на Окинави било је присутно пет чланова Научног одбора на чија питања сам морала да одговорим. Рад којим се тренутно бавим припада самом свјетском врху научних истраживања у области технолошких иновација и подразумијева комбинацију нумеричких модела, знања из области грађевинарства, уз примјену најсавременијих сателитских технологија, посебно у превенцији природних катастрофа као што су: клизишта, слијегања, поплаве, земљотреси. Ово потврђује и мој тренутни боравак у Јапану, на постдокторском истраживању, као земљи која је директно изложена природним катастрофама и успјешно одолијева истим – појашњава нам др Грујић.

„Данас је свијет за мене много мања непознаница а породица и даље моја једина искрена оаза.“

Са правом можемо констатовати да се Бојана налази на путу највишег научног развоја.

– Једна од највиших привилегија је отворен позив професора са Универзитета Беркли да будем Scholаr Visitor, што вјероватно представља сан сваког научника. Док настаје ова прича, још увијек боравим у Јапану и спроводим постдокторско истраживање под називом: „Праћење геохазарда помоћу сателитске технологије (DInSAR и GPS) и процјена ризика геохазарда уз развој програмског кода“. У јуну 2019. године, освојила сам, по мом мишљењу, много веће признање него ово на Окинави. Наиме, на конкурсу за постдокторско истраживање у Јапану, између 1247 кандидата (доктораната) из цијелог свијета, награђена сам за област инжењерства. Ако имамо у виду да је за ту област додијељено свега 33 награде, успјех је изузетан. То ме мотивише да научно истраживање урадим са великом преданошћу, чиме доказујем да у свијету науке равноправно корачамо заједно са великим свјетским Универзитетима. Истичем да је школовање у Јапану изузетно скупо, привилегија је богатих; за докторске студије потребно је између 110 и 130 хиљада долара – открива нам она.

Када бисмо покушали исписати све Бојанине награде, дипломе и признања, без сумње бисмо попунили све странице „Соколачких новина“.

– Поменућу само неке, редом: десет пута (од 2006–2016. године) добитник сам награде Њемачке владе за усавршавање у области грађевинарства на њемачким факултетима: University of Siegen, Leibniz University у Хановеру. У 2015. години побиједила сам у SUNBEAM програму за Јадранско-јонски регион, укључујући Аустрију и Њемачку, за научно истраживање у области геотехнике. Пружена ми је шанса да бирам на који универзитет желим да идем. Изабрала сам Грчку. Награда јапанске владе освојена је 2015. за научни допринос у области природних катастрофа, гдје сам такође провела извјестан период на најпрестижнијем свјетском Институту за водене хазарде (ICHARM). Године 2018. добила сам награду Академије наука и умјетности РС за научноистраживачки рад. Ту су и награда за докторску дисертацију, награда за набољег студента мастер студија, основних студија, награде на шаховском такмичењу гдје сам представљала свој универзитет – три пута прво мјесто, те награда на Балканском такмичењу јапанског језика и јапанске културе и историје 2019. године.

Ипак, у њеној кући у Сокоцу, може се видјети на зиду само једна награда, која јој је, како додаје, помогла да буде данас то што јесте.

– У трећем разреду гимназије од блаженопочившег митрополита дабробосанског Николаја добила сам награду за литерарно дјело: „Васкрс, побједа вјере и љубави“. Митрополит ми је пред пуном кино-салом поручио: „Нека се ријечи твог пера и звонки глас чују на крају свијета. Увијек слиједи своје срце са истим жаром као што си данас нама прочитала свој рад.“ Након извјесног времена те ријечи су се обистиниле и сјетила сам се истих у тренутку када сам примала награду на Окинави. Само, овога пута, Конгресна дворана Окинава центра била је много већа од соколачке кино-сале.

Бојанина породица прави је примјер подршке; са пуним повјерењем су јој пружили да као птица прелети цијели свијет, уздиже се и развија по највећим стандардима.

– Наводим само неколико занимљивих мјеста: на Ајнштајновом Универзитету Технион у Хаифи у Израелу боравила сам у просторији која посједује 11 Нобелових награда, пролазила сам екс територијалним, опасним путевима Израела, посјетила Палестину, осјетила салинитет Мртвог мора, пила кафу у ресторану на 327 м под земљом, послала разгледницу родитељима из поште која се налази такође под земљом, спавала у сланој просторији на 330 м испод коте терена, обишла најпознатије руске Лавре… Данас је свијет за мене много мања непознаница а породица и даље моја једина искрена оаза – оцијенила је јунакиња наше рубрике, која са поносом истиче да је рођена у срцу Романије, гдје се среће сваки вид највишег облика храбрости, величине, ширине, љепоте духа и тијела, и свега што представља моралне и људске вриједности.

Без обзира на велики број могућности за посао широм свијета ова инспиративна дјевојка одлучна је да се врати на наше просторе, јер је овдје све што истински воли. Младим људима је, на конкретном примјеру, поручила:

– Физика је увијек била моја страст. У трећем разреду гимназије, под палицом професорице Рајак, освојила сам регионално такмичење и имала могућност да идем на републичко. Али, на републичком такмичењу задаци су експериментални. Ја сам први пут тада ушла у лабораторију и урадила задатке. Ни помислила нисам да одустанем. Данас, лабораторија у којој радим подсјећа на свемирски брод, а податке за моје истраживање добијам од: NASA (America’s space agency), JAXA (The Japan Aerospace Exploration Agency), ESA (European Space Agency). Послије ове кратке приче, да ли је уопште потребно рећи: слиједите своје снове!?

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.