Како то обично у нашој хришћанској традицији бива и ово мало слово плод је жеље да се угоди другоме, а никако беспотребно умовање и хвалисање. Особито се клонимо тога, јер нас свака сујета и гордост лишавају награде и милости Божије, која је нама, немоћнима и клонулима, а помало и изгубљенима, једина нада и утјеха.
Наша и ваша данашња тема је Пост – велика тајна Цркве и благословено пространство могућности. Својеврсна радионица спасења у којој се обликујемо у здраву и карактерну личност – способну да се носи са искушењима свијета који, како нас Свето писмо учи, у злу лежи.
О светој тајни поста може се причати и писати, а да се опет до краја не исцрпи тема. Доста тога је већ написано и доступно, тако да свако ко жели (а треба да жели), може лако да проникне у ту свету тајну која нам открива, прије свега, наше потенцијале, а кроз њих и самог Бога.
И док потрошачко друштво непрекидно понавља мантру: „једи, пиј и весели се“, Црква – Тијело Христово позива на уздржање и пост. Зашто баш пост?
Човјек је психо-соматско биће, душа и тијело. И да би човјек показао свој апсолутни потенцијал потребно је да душа и тијело, тј. обје наше природе, буду у хармонији једна са другом. У противном, долазимо у двије крајности: да можемо, а нећемо. Или, да желимо а да не можемо, практично.
Свака заповијест Господња има за циљ да човјека изгради духовно, ментално и физички. Тако и пост води човјека ка остварењу и свим сферама о којима говоримо.
На духовном плану стојимо пред Господом. Живимо са Господом. Свједочимо нашу вјеру у дјелима. Можемо причати да вјерујемо у Бога и да нам је до Њега стало, али ако практично то не покажемо, та вјера је мртво слово на папиру.
Са друге стране, пост нас изграђује ментално, тј. јача карактер човјека. Карактер је стуб личности. Ако ниси у стању да кажеш не мрсној храни, како ћеш сутра рећи не неким другим стварима које су далеко примамљивије од хране, али које остављају ожиљак у нашем животу? (А зар није сва криза српског друштва у томе што су на чеоним мјестима људи без карактера, који чврсто не стоје иза идеала које представљају?)
На крају, пост нас изграђује физички. Толико болести, гојазности, неконтролисаног експлоатисања природе… а све може бити другачије! Потребно је само мало воље, повјерења у Божију промисао и труд у правцу своје сопствене среће.
Св. Јован Златоусти рече: „Кажеш да постиш. Увјери ме у то својим дјелима. А која су то дјела? Ако видиш сиромаха, удијели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лијепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тијела. Руке нека посте, уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ходити путевима гријеха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лијепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим, не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних ријечи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?“
Све су ово теме за размишљање, за созерцање (молитвено сагледавање теме).
Пост је вријеме нове наде. Могућност да будемо бољи данас него што смо јуче били. Да неке ствари промијенимо у свом животу. Или, макар, да препознамо које су то слабости због којих не можемо бити апсолутно срећни, испуњени и задовољни.
Данас постоје људи који пост сматрају бесмисленим. Такође, има и оних који веле да не треба претјеривати у посту, него половично (као да нас је половичност негде довела) се предавати посту. Ја бих вама, а и себи, поставио питање: У овом времену, гдје блуд, разврат и наркоманија владају, гдје имамо омладину без идеала, државу без циља, болести на претек, гојазност… шта је корисније и шта има будућност – неконтролисана потрошња, или свето уздржање (пост)?
