Ако икада посумњате у промисао Божији, ако икада паднете духом, ако икада вјера вам ослаби, сјетите се овог мог данашњег доживљаја на Романији. Дакле, био сам страшно несвакидашње љут, палету залихе зрнасте хране за козе, у случају великих падавина и екстремно ниских темп. што није реткост овде, миши су ми пробушили неколико врећа при дну палете.

Читаву сам палету растурио, како бих издвојио са дна бушне вреће, и при томе расуту храну сам почео купити лопатицом у смеће да све то што је већ било на дну не би отишло у исхрану.

На крају сам подигао палету, у једном ћошку је било иситњен неки картон и разне тканине од џакова, све сам убацивао у канту за смеће и један већи картон упаде из те њихове мале јазбине. То је била једна позивица коју сам окачио на зид када сам радио тај помоћни објекат.

Међутим не знам како, не знам зашто, тај већи и једини картончић сам извадио да погледам из канте. Сву су позивицу огрицкали и иситнили под палетом, била је већег формата, али се нису дохватили цркве нит капије, нити крстова на њима.

Ово ће бити још једна мала, за мене високо важна уоквирена иконица, међу бројним на мојим зидовима.

Већ готово 30 година живим Литургијским животом, многе радости сам доживио, мислио сам да много знам, али када видим колико мала животиња зна, ја се тек учим, па макар и од њих.

Ово ће бити нови и јачи темељ моје вјере, управо размишљајући даље кроз живот како и миши имају свој начин поштовања и свог неког осјећаја према Творцу и цркви Његовој.