Српска православна црква данас обележава Велику суботу. Овај покретни празник, уписан у црквеном календару подебљаним словом, посвећен је успомени на погреб Исуса Христоса и његов силазак у Ад.
У суботу после распећа Христовог, свештеници и фарисеји су питали Понтија Пилата да постави стражу код гроба. Плашили су се да ће неко од његових ученика да украде тело и да ће народ да поверује у најављено Васкрснуће.
На овај дан, Исус Христос, телом у гробу, а душом у Аду, разрушио је врата пакла. Смрт, која је до тада владала преминулим душама, побегла је од Спаситеља, који је потом душе праведника увео на рајска врата.
“Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују – Други Христов долазак”, наведено је на сајту СПЦ.
Слика погреба пред гробом Исуса Христоса
У новије време, јутрење Велике суботе служи се на Велики петак увече. Пред гробом Исуса Христа врши се слика његовог погреба уз кађење и држање свећа. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије (стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице), а све је подељено на три статије.
“У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.”
