Посљедњи и једини референдум у Републици Српској одржан је 25. септембра 2016. године, седам дана прије локалних избора те године. На референдумско питање „Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?“ скоро сви који су изашли одговорили су потврдно, а према званичним подацима изашло је око 55 одсто бирача.
Ипак, на сам дан референдума било је јасно да излазност није ни близу очекиване, тако да је податак да је изашло 55 одсто бирача по свим приликама – фризиран. С обзиром на то да организатори референдума нису имали практично никакву контролу, могли су комотно рећи да је излазност 113 одсто, али биће да су били довољно поштени да се зауставе на довољних 55 одсто.
Међутим, фризирање излазности и чињеница да грађани Српске нису много масовније стали у одбрану Дана Републике није најпогубнија тековина тог референдума. Најпогубнија тековина је његов крајњи резултат, а резултат је да 9. јануар није Дан Републике Српске, јер ниједним важећим законом у Српској није прецизирано да је 9. јануар Дан Републике. И то је чињеница.
Подсјећања ради, Уставни суд БиХ је 26. новембра 2015. године, поступајући по апелацији бошњачког члана Предсједништва БиХ и сина Алије Изетбеговића, прогласио неуставним члан Закона о празницима РС у којем се прецизно наводило да се Дан Републике празнује 9. јануара. Послије те спорне одлуке, којом је Уставни суд увукао БиХ у кризу из које до данас није изашла, одржан је поменути референдум на који је изашло 55 одсто бирача. Народна скупштина РС је потом донијела Закон о Дану Републике, којим је прецизирано да се „на основу потврђене воље грађана, 9. јануар утврђује као Дан Републике“, да би Уставни суд БиХ 28. марта 2019. године, поступајући по апелацији девет бошњачких и хрватских делегата у Вијећу народа РС, прогласио неуставним и одредбе тог Закона о Дану Републике Српске. Народна скупштина након тога није доносила више никакве законе или друге акте којима се прецизира да је 9. јануар Дан Републике. Упркос томе, настављено је обиљежавање и прослава Дана Републике уз обавезну параду на Тргу Крајине у Бањалуци. И прослављаће се 9. јануар и убудуће, без обзира на то ко ће бити предсједник Републике Српске или ко ће бити на челу Организационог одбора за прославу.
Дакле, то уопште није спорно и организаторима референдума је било јасно да ће грађани одговорити позитивно и да ће 9. јануар де фацто увијек бити Дан Републике, чак и ако није де јуре.
Зашто је онда организован референдум? Па због локалних избора који су одржани седам дана касније на којима је СНСД остварио „још једну величанствену побједу“ (хвала опет Вањи Фуртула). Послије краха на локалним изборима 2012. године, побједе Младена Иванића за члана Предсједништва БиХ 2014. године и тијесне побједе Милорада Додика за предсједника Српске исте године, СНСД-у су локални избори 2016. године практично били избори бити или не бити. А пошто је у љубави и политици све дозвољено, тако је дозвољено (зло)употријебити и референдум у предизборне сврхе. Да ли је то дугорочно добро по Републику Српску је сасвим друго питање и исто као када би сада питали да ли је било добро прихватити одлуку тадашњег високог представника Карлоса Вестендорпа о смјени Николе Поплашена у марту 1999. године.
Елем, можда је превише смјело тврдити да се исти мотиви крију и иза најаве новог референдума, али што кажу надреалисти, „ко се једном о млијеко опече, тај и у јогурт дува“. Да ли је оправдана сумња да се референдум организује у предизборне сврхе и само зато да би дао вјетар у леђа кандидату СНСД-а на евентуалним пријевременим изборима за предсједника Републике, биће јасно оног тренутка када се буде знало да ли ће СНСД учествовати на тим изборима, а већ се може наслутити да „није тврда вјера“ да неће и то из више разлога.
Један је што се најава да би референдум могао бити одржан 18. или 25. октобра (субота) поклапа са крајњим роковима када би у складу са Изборним законом БиХ морали бити одржани пријевремени избори. Значи, таман кад бирачки спискови буду ажурирани и послати локалним изборним комисијама и таман да се мобилише и патриотизује своје бирачко тијело, а да се опозицији, која ће се као и на референдуму 2016. године понашати килаво, налијепи додатна етикета издајника коју годинама безуспјешно покушава да скине.
Други разлог због кога би СНСД могао учествовати је то што се иза најаве да ће онемогућити одржавање избора крије озбиљна замка зато што ЦИК може да донесе одлуку да се избори одрже тако што ће се гласати поштом и да право учешћа имају они који се региструју за гласање тим путем. Вукан и Војин Мијатовић ће се сигурно пријавити, а било би баш весело да један од њих двојице постане предсједник Републике, зар не?!
На крају крајева, превише често смо слушали приче и најаве референдума (оног главног о независности), да бисмо сад безрезервно вјеровали да се примакао тај одсудни тренутак. Изнервиран тиме прије отприлике двије године твитнуо сам сљедеће: „Независност се стиче ил’ пушком ил’ парама. Пушку никад нисте узели у руке, а паре сте потрошили. Нисте ви патриоте, ви сте лопови.“ К’о да сам јуче твитнуо.
П.С. „Просто, ако хоћете да се бавите националним радом, онда морате мало да се бавите оним што вам неће доносити корист“, рекао је велики професор Мило Ломпар. И све је тиме казао.
П.П.С. Питам Бобија шта каже на то што би му Вишковић требао доћи за директора, а он забринуто одмахује главом и вели: „Задњи пут кад су Слободан и Радован били заједно, обојица су завршили у затвору.“
