Користећи се овлаштењима која су високом представнику дата чланом В Анекса 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини према којем је високи представник коначни ауторитет;
Позивајући се на Закључке Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године којима је Савјет за имплементацију мира поздравио намјеру високог представника да употријеби свој коначни ауторитет;
Имајући у виду чињеницу да процес имплементације мира још није окончан;
Присјећајући се да се Декларацијом Управног одбора Савјета за имплементацију мира донесеном на нивоу политичких директора захтијевало изналажење „трајног рјешења“;
Подсјећајући да се Законом о привременој забрани располагања државном имовином Републике Српске привремено забрањују располагања државном имовином;
С обзиром, такође, на то да примјена Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти РС онемогућава постизање прихватљивог и одрживог рјешења за питање државне имовине;
Напомињући да је поднесено неколико захтјева за оцјену уставности Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти;
Узимајући у обзир да је Уставни суд БиХ у циљу очувања имовинских интереса БиХ донио неколико коначних одлуку у вези с питањем пољопривредног земљишта, те шума и шумског земљишта:
Подсјећајући да је поштовање и спровођење одлука Уставног суда БиХ од највећег значаја за владавину права, а нарочито члана ИИИ/3.б) Устава БиХ према којем се „стављају ван снаге уставне и законске одредбе ентитета које му нису сагласне“;
Констатујући да важећа Правила Уставног суда БиХ тренутно не омогућавају Уставном суду да експедитивно реагује у ситуацији у којој овакви правни акти доводе у озбиљну опасност интересе државе;
Наглашавајући да је потребно да се питање имовинских односа оконча како би се успоставило стабилно стање;
Забринут због тога што се БиХ суочава са бројним тужбеним захтјевима из арбитража по основу билатералних споразума о заштити инвестиција;
Свјестан да ови захтјеви представљају значајан ризик за финансијску одрживост БиХ;
Уз жаљење што привремена забрана располагања државном имовином престаје прије ступања на снагу закона о правима власништва и надлежностима за управљање БиХ;
Схватајући битност и узимајући у обзир све претходно споменуто;
Високи представник доноси:
ОДЛУКУ
којом се доноси Закон о државној имовини Босне и Херцеговине.
У смислу овог закона, под државном имовином подразумијева се:
– непокретна имовина која припада држави БиХ на основу међународног Споразума о питањима сукцесије;
– непокретна имовина на којој је право располагања и управљања имала Федерације БиХ;
– непокретна имовина на којој је право располагања и управљања имала Република Српска;
И шта ћемо сад? Нећемо о томе, ајмо још мало о величанственој побједи СНСД-а, је ли?! Можда ја не разумијем политику, али оно што је у протеклу суботу урадила Народна скупштина није политика, већ понижавање највише законодавне институције. Зато и постављам питање шта ће урадити Република Српска у случају да Кристијан Шмит донесе горе карикирани закон о државној имовини. Народна скупштина ће поново донијети неке законе или закључке о непризнавању те одлуке, је ли? Па ко ће то узети заозбиљно?!
П.С.: „Умијеће ратовања“ је војни трактат који је прије више од 2.500 година написао Сун Цу у којем даје важне савјете о тактикама на бојном пољу, вођењу трупа и кориштењу варки. Од цијелог трактата у СНСД-у су запамтили само онај који каже: „Ратник који побјегне, може опет ратовати.“
