Српска православна црква данас обележава Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару. На данашњи дан спаљене су мошти Светог Саве на Врачару.
Током дугих векова османске владавине, када је српски народ био притиснут теретом тираније и неизвесности, манастир Милешева постао је духовно уточиште и симбол непоколебљивог отпора. Мошти Светог Саве, пренете из бугарског Трнова, нису представљале само реликвију, већ живу наду и ослонац читавој нацији.
За тадашњег човека, поробљеног и обесправљеног, одлазак на поклоњење светитељу био је чин пркоса и тражења спаса. Како записи сведоче, бројна чуда која су се дешавала крај светог гроба нису познавала границе – исцељивале су се како телесне патње, тако и душевни болови народа који је веровао у коначно ослобођење.
Снага ових моштију превазишла је верске баријере. Иако су окупаторске власти будно пратиле сваки долазак верника, очевици бележе да су, након што су се уверили у чудесна исцељења, и сами муслимани почели да прибегавају заштити Светог Саве. Присуство светог тела у Милешеви тако је постало феномен који је уједињавао људе у њиховој заједничкој људској муци, претварајући манастир у место где је вера у чудо била јача од сваке политичке или војне опресије.
Пламен који није угасио веру
Банатски устанак, који је представљао директан ударац на темеље турске моћи у региону, подигао је на ноге цео српски народ, предвођен патријархом Јованом Кантулом, митрополитом Висарионом и епископом Теодором. Оно што је посебно узнемирило окупаторе у то време биле су заставе устаника, на којима је доминирао лик Светог Саве, симбол духовног и националног идентитета Срба.
Главни актер ове одмазде био је Синан-паша, београдски војсковођа познат по својој суровости и сујеверју. Плашећи се да би Милешева могла постати жариште даљег отпора, паша је донео невиђену одлуку – наредио је да се мошти првог српског архиепископа пренесу у Београд и униште.
Задатак је поверен Ахмет-бегу Оћузу, чија је војска на Велики петак 1594. године упала у манастир Милешеву. После крваве гозбе, турски одреди су однели тело светитеља и превезли га у Београд. Завршни чин вандализма догодио се у суботу, 27. априла 1594. године, када је Синан-паша наредио спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, верујући да ће пламен уништити дух српског отпора.
Иако је Синан-паша покушао да угуши српску побуну физичким уништавањем остатака светитеља, постигао је управо супротно. Чин спаљивања моштију на Врачару није означио крај, већ је ојачао култ Светог Саве, претворивши га у вечни симбол духовне непобедивости који је током векова постао неизбрисив део националног идентитета српског народа.
