Грчке општине и градови и влада ове пријатељске државе, били су међу првима који су избеглицама у Србији прискочили у помоћ, пише Добрица Вуловић, први комесар Србије за избеглице. Из Грчке су стизали конвоји камиона са хуманитарном помоћи, новинари, представници разних организација и делегације.
Увек би по њиховом повратку у Грчку, уследила још већа и разноврснија помоћ и у ту хуманитарну офанзиву укључила су се министарства, удружења и богати појединци. Помоћ из наше дијаспоре и Грчке усмеравана је ка избеглицама у Републици Српској и Српској Крајини, тако да је проблем масовног доласка избеглица био привремено амортизован по истинском хуманизму који ју је красио.
Црквене општине у Грчкој биле су најагилније и најорганизованије. Оне су помоћ преко Српске православне цркве упућивале и српским крајинама, пише Вуловић.
Сузе градоначелника
– Из Грчке смо добили позив да посетимо неколико градова и општина. Био је ред да им упутимо захвалност. Делегацију су чинили представници Комесаријата и Црвеног крста Београда. Посетили смо дванаест општина у Солунској регији, дали десетак интервјуа локалним радио-станицама, одржали четири предавања у препуним салама грчких општина и детаљно представили ситуацију са избеглицама у Србији. У тим општинама нас је сачекивало увек исто, и централно питање: Када ће деца избеглица из ратом захваћених подручја стићи у Грчку? Били смо збуњени јер о тој иницијативи ништа нисмо знали. Тек када смо стигли у Атину, од грађана и челника општине, сазнали смо да је Конференција градова и општина Грчке упутила позив градоначелници Београда Слободанки Груден да двадесетак одељења са васпитачима и наставницима бораве у грчким општинама. За њих су обезбеђени смештај у породицама, храна и школовање на српском језику. По нашем повратку у Србију, Слободанка Груден је била затечена том информацијом, јер јој службе нису доставиле то писмо и иницијативу. Све је брзо организовано: Министарство просвете одредило је наставнике, Црвени крст одабрао ученике, а српске железнице су бесплатно превозиле децу до Солуна.
Испраћај деце са топчидерске железничке станице, привремени растанак од родитеља и вршњака био је потресан, као и њихов дочек у Грчкој.
– Мени је припала дужност да децу и њихове наставнике дочекам на грчкој територији, кад пређу македонску границу. Био је предвиђен мој говор, али сам од тога одустао. Тескоба коју сам осећао била је јача од протокола – сећа се Вуловић.
На главном тргу у Солуну владала је велика напетост и међу децом и међу њиховим домаћинима. Градоначелник Атине, који је уједно био и председник Удружења грчких градова и општина, одржао је поздравни говор са сузама у очима. Имао сам утисак да га је пред сликом деце и њихових домаћина – скратио колико год је могао. Деца су распоређивана на разне дестинације уз пратњу домаћина и учитеља. Потресне приче деце, васпитача и њихових домаћина о боравку у Грчкој још се памте, а пријатељства која су тада стечена, остаће трајна.
Цинизам у Женеви
По нашим проценама, у Србију је у првих година рата избегло више од 700.000 људи, са породицом или појединачно. Али су они још дуго, дуго били невидљиви. У службеним подацима који су презентовани на Конференцији у Женеви, рубрика о броју избеглица у Србији била је празна. Исто се дешавало и са избеглицама и расељенима у Републици Српској и Републици Српској Крајини. У анексу неких поглавља која нама нису била доступна појављивале су се процене о броју Хрвата и Муслимана који су избегли у Србију. Тешко смо подносили тај цинизам.
У одвојеним разговорима, после конференцијске дебате постављана су нам веома неумесна питања, попут логора за Муслимане, гранатирања Сарајева, повлачења српских снага са главне црпне станице за воду изнад Тузле. Куриозитет је захтев да се у року од два сата морају ослободити француски возачи који су превозили хуманитарну помоћ муслиманској војсци негде у Босни, иначе ће НАТО снаге почети да делује.
– Питања су била упућена на погрешну адресу, јер се Комесаријат није бавио питањима изван избегличког корпуса. Схватио сам да, на једној страни, странци прецењују мој положај и утицај и, на другој, да се ми боримо за елементарне услове за рад и збрињавање избеглица. Из овог парадокса некако смо морали да се ишчупамо. Били смо свесни да не можемо рачунати ни на какву помоћ док УНХЦР на почне да јавно износи своје податке о броју избеглица и листе приоритета. Зато смо се определили да организујемо билатералне разговоре и посете високих званичника међународних организација Србији. Рачунали смо да ће макар једног избеглицу препознати у Србији, мислили смо – за почетак је доста.
Недуго након тих посета, избеглице у Србији појављују се у свим извештајима, док је ван очију међународне јавности остајало питање избеглица и расељених у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Нису нам ишле наруку ни страна ни домаћа штампа, па смо се определили да проширимо делатност Друштва пријатељства Комесаријата за избеглице из Париза у још неке земље, попут Велике Британије, Немачке и Пољске, и да преко њих остваримо директне контакте са владама тих земаља.
Препливавали Дрину
За Комесаријат је у почетку био велики проблем да дође до података о стварном броју избеглица. Постојала је нека евиденција Црвеног крста која се односила само на примаоце помоћи. У релативно кратко време, почело се радити на издавању избегличких легитимација, тако да је Републички завод за статистику издавао саопштења о броју регистрованих избеглица и процене колико их још чека регистрацију. Ни те процене нису биле поуздане, јер су у Србију стизале колоне избеглица преко готово свих мостова, скелама, бродицима. Неки су препливавали Дрину да се што пре домогну сигурне обале.
Плаћено школовање
Главни координатори из Србије били су др Драган Илић, председник градске организације Црвеног крста Београд, представница Комесаријата Јасмина Кнежевић и Слађана Димић из Црвеног крста Србије. Деца из ратом захваћених подручја и избеглице боравили су у Грчкој још неколико пута, а један број њих наставио је школовање о трошку грчке владе. Истине ради, прва држава која је упутила помоћ влади и Црвеном крсту Србије била је Италија, којој је касније Савет безбедности то изричито забранио.
