Ћирилица и латиница, према Уставу Републике Српске су равноправнe, ипак ћирилица као аутентично српско писмо потпуно је устукнула пред латиницом када је ријеч о јавној употреби. Релевантне процјене су да је у службеној преписци, интернет комуникацији, рекламном простору, називима фирми, уличним натписима, електронским и принтаним медијима, ћирилица заступљена са свега 10%. Зашто смо запоставили писмо које лингвисти сматрају најсавршенијим на свијету? Да ли смо свјесни да некориштењем ћирилице заправо радимо против сопственог идентитета? Питања на које одговоре не може дати један новинар, али зато може дићи глас против пропасти којој срљамо као народ.
Помодарство,недостатак националне свијести, утицај културе „Великог брата“ и продор туђица у српски језик преко друштвених мрежа, протјерали су ћирилицу из јавног простора Републике Српске. Писмо које је идентитетско обиљежје Срба буквално је ишчезло из наших градова, тргова, улица, све мање га је у писаној комуникацији и медијима. А шта смо без ћирилице?
Спасовданска, централна улица у Источном Новом Сарајеву, именом одражава православни карактер сарајевских Срба који су на „ледини“ саградили Град али натписи, рекламе више су прилагођени енглеском језику. Јер што би се нешто звало нашом, српском када постоји бомбастична страна ријеч! Тек по који ћирилични назив, углавном републичких и локалних институција. Заиста, без озбиљне анализе тешко је одгонетнути зашто латиница доминира над ћирилицом ако су оба писма равноправна у употреби и зашто „бјежимо“ од ћирилице? У градској администрацији Источног Сарајева не мисле да је битка за ћирилицу изгубљена. Поведени примјером Београда одлучили су се на пионирски корак у Републици Српској. Системским мјерама стимулисаће привреднике и власнике услужних и других радњи да истакну ћириличне обиљежја и рекламе својих фирми. Колико год је за похвалу намјера Града, толико боли чињеница да новцем будимо свијест код Срба о потреби очувања ћирилице. А чини се нема нам друге. Замјена латиничних са ћириличним натписима биће бесплатна. Трошкове судске регистрације, замјене печата, рекламе и слично, како сазнајемо сносиће градска управа.
Тек ћемо да видимо хоће ли други градови и општине да слиједе примјер Источног Сарајева. До тада наилазимо на широко распрострањену употребе туђица, најчешће из енглеског језика а тиме и латинице у натписима, рекламама, свакодневном говору широм Српске. Ваљда они који их стављају у називе својих ресторана, радњи, аутопраоница, продавница сматрају да ће остварити већи профит, да ћемо се приказати као цивилизованији, „европскији“ народ. Аналогно томе, истакнуто на ћирилици имало би мању вриједност.
СКРЕЋЕМО ПОГЛЕД СА „ЋИРИЛИЧНЕ“ РУСИЈЕ КА „ЛАТИНИЧНОМ“ ЗАПАДУ
Срби у БиХ, ако изузмемо остатке остака српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Далмацији најзападнији су православни народ и у директном су додиру са католичким и латиничним Западом који, ако погледамо историју, констатно ради на асимилацији Срба. Ћирилица као обиљежје српског народа у том судару трпи, нестаје а тиме се губи и идентитет нашег народа. Ћирилица је веза са прошлошћу, повељама српских средњовјековних владара које су писане ћирилицом попут Повеље бана Матеје Нинослава из средине 13-ог вијека. Ако изгубимо ћирилицу, остаћемо без коријена. Други народи који тек траже свој идентитет једва чекају да преузму нашу историју као што су нам отели језик и преименовали га. Бошњаци измишљају да је Босанчица посебно писмо, а Хрвати протјерују ћирилицу и истовремено држе научне скупове о тзв. хрватској ћирилици све да би имали континуитет са Повељом Кулина бана и другим ћириличним споменицима који су писани на народном, српском језику. Тај континуитет им је потребан зато и фалсификују историју.
Колико је важно очувати и употребљавати ћирилицу као идентитетски симбол српског народа говори Божићна честитка Дениса Звиздића, високог званичника СДА. Осим РТРС нико се није осврнуо на Звиздићево скрнављељње српског имена и то у сред Митрополије дабробосанске у Сарајеву. Његове ријечи недвосмислено упозоравају шта би било са Србима на простору БиХ , да остану без Републике Српске.
“Дозволите ми да честитам Божић босанским православцима и свим православним у БиХ” –рече тада Звиздић,није објаснио ко су то “босански православци”?
По квази историји на којој истрајавају у Сарајеву а која се ишчитава из Звиздићеве честитке , Срби су “босански православци” а ћирилица је “босанчица”. И није то први покушај расрбљавања Срба. Од Бењамина Калаја, преко заблуде зване југословенство, забране ћирилице у НДХ до прихватања да свој језик зовемо српско-хрватским, Срби бјеже од ћирилице и прихватају наметнути наратив да су они који је користе ксенофоби или националисти. За љубитеље народне музике подсмјешљиво се говори да слушају „ћирилицу“, као нешто ретроградно што долази са православног истока. Недопустиво је, а сами смо томе криви да се ћирилица идентификује на социо-лингвистичком нивоу са непросвјећеношћу и турбо–фолком.
И шта учинити? Дозволити да нам Звиздић и слични који су како каже велики Меша Селимовић… „до јуче били оно што данас желе да забораве. Али нису постали ни нешто друго.“ …намећу идентитет „босанских православаца“ који пишу на латиници или озбиљном кампањом кроз образовни систем, медије али и породицу младим нараштајима усађивати увјерење да је ћирилица једно од најљепших писама. Да њеним кориштењем и истицањем заправо добијамо у националном и економском смислу. Па, у руским градовима свјетски и европски брендови истакнути су на ћирилици, и то не смета Мекдоналдсу , Кока коли и другима. Зашто и ми то не радимо?
Када већ толико идеализујемо све што долази са латиничног Запада требали би да знамо да је славни ирски писац Џорџ Бернард Шо, једини добитник Нобелове награде и Оскара, сматрао српску ћирилицу најсавршенијим писмом на свијету. Оставио је огроман новац, оном Енглезу који успије да реформише и упрости енглеску абацеду по узору на Вукову ћирилицу. До данас нико није узео награду. А ми ? Ми се и даље правимо Енглези и запостављамо ћирилицу. Е, ја нећу да будем Енглез.