У времену честих и непрестаних колебања, нејасних вриједности и рушења свега што представља бит човјека, ријетки су примјери здраве, очуване и стабилне породице. Да би породица била стамена, потребно је изградити јаке основе, извор из ког ће потећи најљепша ријека живота. Међу ријеткима, који су у овом подухвату успјели, су наши суграђани Рада и Драго Савчић, који своје извориште чувају већ пуне педесет три године. И данас их срећемо, руку под руку, како пркосе свему што би могло да угрози њихову давно започету љубав.
Драго је рођен 7. септембра 1941. године. У разговору нам је рекао да није имао лако и безбрижно дјетињство. Сви ти доживљаји створили су од њега човјека који је научио да цијени оно што има.
– Отац ми је радио на пилани па је неријетко био одсутан због посла. Често смо се селили. Основну школу сам похађао у Власеници и Зворнику а Пољопривредну школу у Бијељини, 1961. године. Након тога сам једну годину радио у Милићима, као пољопривредни техничар. Путовао сам на бициклу чије су гуме имале стотину закрпа. Затим сам служио војску, након чега сам се уписао на Технолошки факултет у Тузли, гдје сам завршио Педагошку академију – струка биологија и хемија – испричао нам је Драго.
Након годину дана рада у Шековићима долази у соколачко село Драпниће, 1966. године. У овом сеоцету родила се и љубав. Све оно што је радио и стекао до своје двадесет пете године у руке је дао, десет година млађој, Ради.
Рада је рођена 6. јануара 1952. године, у Драпнићима, у породици Косановића. Причу о упознавању испричала нам је кроз смијех, те нас вратила у доба кад се први пут срела са наставником Драгом.
– Били смо обоје млади. Тад сам имала непуних шеснаест година. Пошто у сеоској школи није било просторија у којима би наставно особље боравило, Драго је дошао да живи код мог стрица. Одмах по упознавању јавиле су се симпатије. С обзиром да сам имала старијег брата и сестру, ником није падало на памет да бих се ја могла удати. Често се дешавало да увече сједимо и мене би отјерали на спавање, јер сам тек била завршила осми разред. Кад нисмо имали прилику да разговарамо, сјећам се да смо се дописивали на малим папирићима – присјетила се Рада.
Наставник Драго, по природи духовит и човјек ведрог духа, додаје опаску:
– Њена мајка је пререзала мараму на пола, како би могла да слуша наше разговоре. Зато смо се често дописивали путем малих цедуљица. То је претеча данашњег начина комуникације на друштвеним мрежама – закључује он кроз осмијех.
Причају да су у пар наврата поменули женидбу, међутим, наишли би на строг одговор – за то је рано. Како се ближио крај школске године и неминован растанак, ово двоје младих људих, опијених заносом прве и најискреније љубави, одлучили су да умјесто тачке ставе три и да се отисну у пустоловину живота, свјени да, ако се држе за руке, могу превазићи све животне препреке.
– Претходно вече смо се договорили да кренемо заједно. Кад је дошао тренутак одласка, за моју удају је знала само једна стрина. Кренула сам у папучама и малој хаљини коју сам имала. Преко ње сам обукла сомотни капут, како нико не би посумњао да одлазим. Вијест о мом ненаданом одласку моји укућани су примили у невјерици, а након одређеног времена сложили су се са мојом одлуком – казала је Рада.
– Пјешке смо кренули према Хан Пијеску, сјели на воз који је ишао до Власенице. Ту смо преноћили и сутрадан смо дошли у Зворник. Никоме нисмо ништа јавили. Примио сам плату и то је било све што смо имали. Срео сам покојног брата Милана на бициклу и њему сам прво саопштио вијест. Он се одмах вратио кући и рекао новост мојим родитељима. Сви су били прилично изненађени. Сјећам се да су нас лијепо дочекали на вратима. Мој отац је касније причао како је мислио да је то нека мала циганчица и да неће остати дуго – два, три дана, али се преварио; Рада је остала – кроз сјећање се враћао Драго.
Живот у Драпнићима
Након неког времена, живот их је поново вратио у Драпниће, за које их, како говоре, вежу најљепше успомене и сјећања. Наставник Драго је у тамошњој школи предавао пуних осамнаест година.
– Шездесет осме године родио нам се син Зоран а потом и кћерка Сандра. Живјели смо скромно, настојећи да поштујемо једно друго. Никада нисмо оскудијевали у било чему што је потребно за живот, а иако би нешто зафалило, то би надомјестила породична љубав и благостање – рекао нам је Драго.
У Соколац долазе 1983. године гдје, као наставник биологије, Драго предаје све до пензионисања. Како каже, у пензији је већ осамнаест година и сам не вјерује колико живот тече брзо.
– Некад човјек залудно проведе дан, не слутећи да је живот кратак и да прође за трен. Када питају постоји ли рецепт за добар брак, ја се насмијем и кажем да он не постоји. И заиста мислим тако. Међусобно поштовање, повјерење и брига о оном другом основ су свега. Сви се разликујемо као индивидуе и потребно је имати у свему мјеру. Ми се око свега лако договоримо. Некад ја имам једно мишљење, Рада друго, па кад се сложимо да је њена идеја боља, лако се усагласимо – у шали говори Драго.
,,Некад човјек залудно проведе дан,
не слутећи да је живот кратак и да прође за трен“
На питање ко је кога преварио одговарају свако у своју одбрану. Рада је мишљења да је он њу, с обзиром на то да је била млада и да је као таква морала раније да сазри. Наставник Драго сматра да је преварен он, јер је као старији требао да буде и паметнији. Смјењивали су се у пошалицама на свој рачун. Да су обоје донијели исправну одлуку, говоре године заједништва, које су се сакупиле у пет десетица. Све бриге, туге, радости, среће и свакодневицу дијеле на двоје и сагласни су да је тако лакше. Пажња им је усмјерена ка унукама. Њих пет је задужено за добро и позитивно расположење.
Када је ријеч о савјетима које би упутили младима, заједничког су става да без љубави нема живота, да је она почетак и крај.
– Данас је љубави све мање. Нажалост, људи је не примијете и не живе. Брак траје од данас до сутра и свако стреми нечем вишем, не слутећи да баш поред себе има већ потребну срећу, које није свјестан. Мислим да се ријетко деси да се од љубави остане нијем. Моја љубав је била таква. Људи је називају љубав на први поглед. У заједници је потребно водити рачуна о обостраним жељама и потребама. Ситнице су те које разарају бракове – љубомора и лични интерес. У љубави нема рачунице, она је сама за себе мјера – поручио је Драго.
Рада нам је рекла да су и своју дјецу учили да живе у складу. Срећа која влада када се окупе са потомцима показује да су успјели у намјери да на наредна покољења пренесу постулате којим су се и они водили током живота.
– Данас људи имају пуно више у смислу материјалног богатства. Ми смо живјели некад и у малој собици, али нисмо били незадовољни. Заједно смо годинама дијелили све и стекли довољно. Поручила бих свима да се окрену суштинским вриједностима, јер су оне те које остају као примјер нашој дјеци и унучадима. Све остало се може надомјестити – казала је Рада на крају разговора.
Да поново бирају свој пут, изабрали би исти. Кренули би поново пјешке, заједно, држећи се за руке. Сигурни су да не би погријешили, јер данас кад се осврну иза себе имају шта да виде и са поносом могу да погледају једно другом у очи, као на слици коју смо забиљежили пред настанак овомјесечне рубрике. Остали су вјерни љубави која се родила прије више од пола вијека и спретно корачају својим стазама и данас. Неизоставно, држећи се руку под руку.
