Познато је да је мурал најстарији облик зидног сликарства, стар колико и људски покрет и људска свијест о лијепом. Спознавши своју душу, човјек је одувијек желио да иза себе остави свједочанство и траг, али и да уљепша и собом опише простор око себе. Египћани су ову вјештину довели до савршенства па је код њих зидно сликарство достигло религијски ритуал. Умјетност Месопотамије остала је ненадмашива по својим рељефима, а Грци су први народ који је писао о својим умјетницима. Ослањајући се на традицију старих Грка и Рима родила се ранохришћанска умјетност, а након ње романтика и готика и чувени Леонардо да Винчи. Двадесети вијек припашће Пикасу, а након Мексичке револуције, у зидном сликарству се примјећују социјално-политички и историјско-револуционарни моменти.
Након овог кратког осврта на историју мурализма рећи ћемо да се у Србији ова врста умјетности појављује седамдесетих година 20. вијека, појавом првих мурала на београдским фасадама. Многе мурале осликали су, у оквиру различитих пројеката, професори и студенти Факултета примењених уметности.
Недавно је и наш град обогаћен са четири мурала, од којих је онај са ликом непоновљивог Небојше Глоговца, а наишао је на бројне позитивне коментаре. Фотографију мурала, чији је аутор академски сликар Милан Милосављевић Дерокс, објавили су бројни медији и портали. Он је на најљепши могући начин оплеменио наше мјесто, а ми смо одлучили да се ближе упознамо са овим врсним умјетником. Рођен је 1985. године у Београду, на Лекином брду. Већ као дјечак показује завидан сликарски таленат који надограђује уписујући средњу дизајнерску школу. Каже да дилеме није било јер је већ са шест година показивао надпросјечан таленат.
– Већ са пет-шест година много времена сам проводио у атељеу, јер је мој отац Слободан Гане Милосављевић уметник, сликар и вајар. На почетку основне школе, када смо добијали задатке да нацртамо нешто из буквара, знало се десити да ни сам учитељ не верује да сам то ја цртао, па је тражио очев потпис на рад. Временом је постало свима познато да је уметност моје определење. Лак је био и одабир средње дизајнерске школе, а већ на академији јавља се љубав према зидном сликарству. Друга половина деведесетих година донела је појаву хип-хоп културе која нас је потпуно опчинила. У том периоду се јавља велика страст према графиту и уопште зидном сликарству. Сваки динар смо остављали како бисмо набавили два-три спреја. Сам тај мирис, сакривање и осјећај да радиш нешто тајно даје посебну драж у том периоду живота. Бомбардовање 1999. године урушило је бројне зидове са нашим графитима и муралима, али нису срушени снови и љубав према овој врсти уметности – говори Милан о својим почецима.
Истиче да већ годинама не потписује своје радове, не броји их, али их препознаје, јер је у сваком оставио дио себе. Та безличност и стапање са средином у којој осликава неки мурал даје му додатну слободу, што је непроцјењиво за сваког умјетника. Мање пажње посвећује класичном сликарству, јер је увидио да је мурализам област у којој има апсолутну доминацију.
– Уметност је да на Дорћолу постоји тридесетак мурала партизановаца. Иза тог подухвата стоји цела организација, а уметност и јесте у тој широј слици, а ја сам само извођач радова. Неке од својих радова и заборавим, али их препознам, јер колико год се уметник трудио да остане безличан, има ту нешто твоје, неки твој манир и нешто што те описује – прича Милан.
Израда мурала почиње прије доласка на саму локацију. Када добије слику данима је посматра и упија сваки сегмент, како би процес настајања мурала прошао без грешке.
– Слику дуго гледам и правим пропорције и цртице, размишљам и онда у глави пакујем боје. Већ имам дефинисане нијансе и простор где ми је која боја потребна. То је као да зарониш на дах. Удахнеш, кренеш да сликаш и тек кад је све готово, кад се скине маска, изрониш и поново удахнеш зрак. Понекад ми је потребна дистанца да бих видео да ли постоји још нека ситница или грешка коју треба дорадити.
Осликао је мурале блаженопочивших патријарха Павла, митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића и патријарха Иринеја. Сам каже да се негдје у њему јављала дилема, гдје поставити границу и да ли такве ауторитете уопште осликавати. Иако је наилазио на опречна мишљења, Милан је сигуран да је мурал начин да поменуте личности и њихова дјела дуже памтимо.
– Поменути мурали су настали на захтев људи који су изразили жељу да се они нађу у њиховим срединама. Негде то објашњавам чињеницом да немамо других хероја којима бисмо се дивили и које би поштовали. Ово су све наши савременици, људи који су на најлепши начин обогатили наш живот и културу. Још увек их доживљавам делом овог света, јер су и даље са нама. То је врста светлописа и чување онога што смо ми имали прилике да видимо, доживимо и забележимо – истакао је Милан.
Технолошки процес и сама припрема зидне подлоге некад трају дуже од настанка самог мурала. Друга важна ствар је фотографија, која треба да задовољи како квалитет, тако и да описује карактер личности која се осликава.
– Најважнија ствар је управо дочарати карактер особе. Ако се стално смејала, морам дочарати тај осмех, ако је била озбиљна, тако је морам и осликати. На свакој тој фотографији тражим неке своје боје. Технологија боја је такође напредовала, тако да што су некад биле нијансе од пар сивих, белих и црних тонова, сада је то читава палета спрејева различитих врста. Сам са собом, унапред пролазим процес цртања и већ у овој фази у глави „пакујем“ како сваки детаљ треба да изгледа. Достигао сам потребну сигурност у себе и то ми помаже. Пажљиво слушам и људе који ме у том моменту окружују да бих био сигуран да ми неки детаљ није промакао. Бавим се светлом на папиру. То је мој приоритет и водиља, а у задњој фази посветим се детаљима самог лика.
У разговору са Миланом сазнали смо да је шест година радио у Народној библиотеци Србије на конзервацији и рестаурацији рукописа, папира и пергамента. Са колегама који су радили на заштити грађе на папиру и пергаменту имао је част да пола године борави на Хиландару.
– За мене је то била велика привилегија. Тај начин живота и рада за мене је био непроцењив. Грађу са којом сам се сусрео неко нема прилику ни да види, а моја привилегија је да сам то све имао у својим рукама.
Каже да се не плаши висине, али да је доза опреза увијек пожељна. Опреза никад није доста, јер постоје моменти када се осјети несигурност у ногама.
– После дуго времена на скели, мислим да је непходна мала доза страха. Никад се не треба скроз опустити, јер и једна грешка може бити фатална. Три тачке су увек везане, две ноге и рука. То је правило ког се придржавам и до сада на срећу нисам имао незгода.
У мору новорођених креација непрестано се јављају нове форме зидне умјетности. Милан каже да је фасциниран појединим умјетницима из Београда и Србије, који већ имају озбиљне радове иза себе.
– Дивим се тим младим људима и њиховој доследности. Галеријска савремена уметност постала је недоступна обичном човеку и то постаје њена слабост. На Западу је постао тренд да се уметност сели на улице, а ова појава се уочава и код нас. Права уметност комуницира са публиком управо на овај начин и ту се види њен несагледив утицај.
Од свих подухвата које је имао, дали смо му могућност да одабере оне на које је највише поносан.
– Друштво српских песника је једна прелепа прича коју сам реализовао са монахом из Хиландара. По селима у Србији осликао сам много тих мурала. У Златарима сам осликао лик Десанке Максимовић, Милутина Бојића у Дренчи. Настојим да, крећући се у малим срединама, урадим нешто што ће младима и деци скренути пажњу на наше великане. Та места су запостављена и не остављају много простора култури, што је погубно за генерације које стасавају.
Поред мурала чувеног Сокочанина Миланка Реновице и мурала Старине Новака, за нијансу посебнији је онај у центру нашег града, мурал посвећен Небојши Глоговцу. Његова фотографија објављена је и подијељена више хиљада пута на различитим интернет страницама и порталима.
– Та прича је била посебна од почетка, почевши од саме идеје преко одличне фотографије коју сам имао. Сокочани су ме јако лепо прихватили и дочекали и осетила се та позитивна енергија. Сам његов лик и дело терали су ме да радим са пуним жаром и великом жељом – рекао нам је Милан у разговору.
Обишао је многе градове и села у Србији и региону. Сретао је различите људе, дијалекте, културе и начине живљења и опхођења према свијету. Наш саговорник каже да је управо то разлог зашто бескрајно воли свој посао и српски народ. У слободно вријеме воли и навија за Партизан, фудбал му је доколица коју практикује, а двије даме, супруга Вишња и кћерка Милена, на најљепши начин му употпуњују живот. Овај млади човјек дао нам је путоказ, шта свако од нас треба радити да би остао упамћен, са заслугом.
