Уколико сте до 2009.године чешће одлазили у цркву Светог пророка Илије у Сокоцу, морали сте срести Радмилу, старицу која је редовно долазила на богослужење. Након бјекства из Сарајева и напуштања породичне куће, мир је нашла у Балтићима, селу гдје су коријени њеног рода – Батинића. Соколачка богомоља била јој је други дом. Живјела је побожно, у оскудици на коју се није жалила. Помоћ, и у најтежим тренуцима, није тражила. Молила се Свевињшем, спавала са светим књигама.
О својим животним мукама није зборила ни најближим пријатељима. Своја сјећања на прошлост је закључала дубоко у рањеној и напаћеној души. А имала је много тога да каже.
Приводила је крају школовање на Правном факултету у Сарајеву, када су је, ни сама није знала због чега, прогласили државним непријатељем. Највјероватније што је поштовала Српску православну цркву. Удба је радила свој нечасни посао. Била је једна од многих који су утамничени у вријеме примјене злогласне Резолуције ИБ-а. Казну за неучињена дјела издржала је у србијанским затворима. У слободу се вратила душевно сломљена, али, и поред тога, жељела је да заврши право. Вратила се студентским обавезама. Када је на једном од завршних испита препознала професора који је водио монтирани судски поступак против ње, пукле су и посљедње нити надања да се може вратити нормалном животу и ослободити призора затворске тортуре. Никада није постала правник и никада о својој животној голготи није ријечи проговорила.
Тихо је проводила избјегличке дане у завичају својих предака. На увреде није се освртала. Све око себе вољела и поштовала, а понајвише најмлађе. Једноставно, живјела је у складу са божијим правилима. До смрти је носила дио одјеће коју јој је мајка у дјевојаштву својом руком и љубављу исхеклала.
Служила се италијанским, њемачким и француским језиком. Почетком 1989.године написала је писмо француском предсједнику Митерану, у коме га је молила да учини све како би у свијету престали ратови. Одговор великог државника стигао је на Радмилину адресу у Сарајеву – Смедеревска 9, 13. фебруара 1989. године. Била је срећна због тога и факсимил писма које јој је својом руком Франсоа Митеран написао чувала је са најдражим успоменама које је, након „Дејтонског немира“, понијела са собом са Враца.
У избјеглиштву, пуних 12 година, Перо Мијатовић из Сокоца био јој је старатељ, помагао у невољи. Као син ју је његовао.
У двадасет петом мајском дану 2009.године испустила је старица племениту душу. Дан касније, поред њеног одра, у цркви Светог пророка Илије, нашли су се њени пријатељи, они који је ни у најсмутнијем времену нису заборавили. Опијело су служили свештеници Милорад Љубинац, Миле Рацковић, Борис Бандука и Андреј Ковачевић. Четири свештеника на посљедњем испраћају. То је Радмила својим овоземаљским животом заслужила.
Туга црквених звона испратила је мученицу у Градско гробље. Говорио је свештеник Милорад топло, људски, из срца. Тихо казивање духовника покриле су сузе.
Старатељ Перо, његов брат Деливоје, отац Славко и остали блиски сродници из рода Мијатовића урадили су све што је било потребно за достојанствен испраћај у вјечно почивалиште. И то хумано дјело, дуго, дуго, помињаће се под гором Романијом.
Објављено у 151.броју Соколачких новина (јун 2009.)
